Život se svodi na to da ostavimo trag, da budemo stvaraoci i režiseri sopstvenih života, a ne puki izvršioci društvenih očekivanja
Katalin Ladik je umetnica čiji se raznovrsni opus, trajući od šezdesetih godina prošlog veka do danas, kreće kroz poeziju, glumu, performans i body art. Njeni radovi dosledno ispituju granice jezika i tela, a njen umetnički put vodi od marginalizovane do institucionalno priznate prakse: od primera “pogrešne avangarde” na umetničkim fakultetima, do radova izloženih u galerijama Tate i MoMa.
U ovom ekskluzivnom intervjuu za portal Bioskopa Balkan, Katalin povodom Festivala Šare i Šavovi (7-9. novembra) na kojem je učestvovala, govori o dugoj transformaciji svog stvaralaštva, reflektujući o neprekidnoj relevantnosti i interesovanju publike, naročito mlađih generacija. Diskutuje o sopstvenom stavu prema feminističkoj poetici, mestu umetnosti u društvenoj kritici, kao i o neizbežnim granicama polne i rodne percepcije u savremenom performansu. Otvoreno se osvrće na promene umetničkog prostora u digitalnoj eri, lični odnos prema publici i simboliku globalno priznate nagrade Lennon Ono koju nosi kao znak umetničkog integriteta i otpornosti.
Vaš stvaralački opus, od šezdesetih godina do danas, objedinjuje poeziju, glumu, performans i body art, neprestano ispitujući granice jezika i tela. Kako iz današnje pozicije umetnice, čije je delo prešlo put od marginalizovane do institucionalno priznate prakse, sagledavate transformaciju tumačenja svog rada i načina na koji ga umetnički sistem danas interpretira i pozicionira?
Priznanje je za mene trenutak kada publika dođe i kada me čita. Ako postoji interesovanje za moje delo, bilo da je reč o poeziji, performansu, osećam tu povratnu energiju od samog početka. Ta reakcija i prihvatanje traju decenijama. Smatram da ostajem aktuelna jer interesovanje ne jenjava, bez obzira na generacije. Zajedno starimo, ali iznenađuje me pažnja mladih danas. Teško mi je odrediti šta nas povezuje, ali težim autentičnosti u svom stvaralaštvu, kao mlada bavila sam se ličnim tegobama, a i kasnije sam tematizovala probleme generacije kojoj sam pripadala, a danas gledam svet iz novih uglova. Zašto to zanima mlade, ostaje zagonetka.
Je li moguće da društvo sazreva za pitanja koja nam generacijski ne pripadaju?
To je moguće, ali možda smo i ranije znali da ih postavljamo. Starije generacije iz mog vremena su preživele Drugi svetski rat, mi smo imali drugačije probleme. Nova istorija donosi nove ratove, pa i danas osećamo tu neprekidnu dinamiku promena. Nadala sam se da mladi neće proživljavati slične borbe, ali danas se suočavaju sa drugačijim izazovima, društvenim, identitetskim, feminističkim, a žene i dalje vode bitku za mesto u porodici, za pravo na identitet. O tome se danas mnogo otvorenije govori.
Vaši performansi, često provokativni i izazovni, ispituju društvene norme kroz lično iskustvo. Kako danas sagledavate potencijal umetnosti kao prostora društvene kritike – ne nužno kroz eksplicitne poruke, već kroz pomeranje granica jezika, percepcije i tela? Gde se danas zadržava kritika?
Svoju kritiku sam ranije artikulisala u okviru galerija i institucija. Danas performansi izlaze na ulice, to je velika promena i ekspanzija njihovog uticaja. Revolucija, nekada ograničena zatvorenim prostorima, sada živi na otvorenom. Vremena se menjaju, problemi se ponavljaju, položaj umetnica se donekle poboljšao, posebno što se tiče pisanja, ali priznanja i nagrade još nisu dovoljno dostupni ženama. U Srbiji je situacija ipak bolja nego u Mađarskoj, gde su žene još uvek marginalizovane na rukovodećim pozicijama.
Da li su današnji performansi, iako masovni i javni, ograničeni nekim novim društvenim mehanizmima koji nisu samo prostorni?
Ograničenja postoje, pre svega kroz pol. Ako žena izvodi performans, percepcija je drugačija nego kad to čini muškarac. Formalnih barijera nema, ali predrasude opstaju, publika i mediji imaju tendenciju da ženske performanse svode na „problem vagine”, što već diskvalifikuje doživljaj.
Vaš rad je od početka obeležen feminističkom poetikom i eksperimentom sa glasom i telom, izvan institucionalnih okvira. Kako danas vidite odnos savremene umetnosti prema feminizmu? U kojoj meri vaše delo ostaje aktuelno kao umetnički gest i društveni komentar buntovničkog karaktera?
Iako nisam pripadala feminističkom pokretu, feministkinje su me smatrale simbolom borbe. Trudila sam se da kroz lično iskustvo, porodicu ili radno mesto ostvarim sebe kao umetnicu i ženu. To je bio moj lični rat, boreći se sa poniženjima, kaznama, stigmom. Obeležena sam, imala sam žig zbog toga što sam bila u društvu u tadašnjoj Jugoslaviji. Bila sam kažnjena i partijski jer samo to radila kao pesnikinja. Kao glumica, bila sam u redu, shvatila sam da je moj poziv profesionalne glumice doživljavan kao, takoreći „javna žena“, to nije ništa ozbiljno. A pesnikinja treba da bude dostojanstvena! Takav moral je bio dominantan na Balkanu i u Mađarskoj. Danas je ženi dozvoljeno više, ali predrasude traju. Na Zapadu su žene u umetnosti ravnopravnije i zanimljivije u svom nastupu, neovisno o izgledu ili uzrastu.
Umemo li danas da prepoznamo mehanizme patrijarhata koji žene, svesne feminizma ili ne, zadržavaju u istoj dinamici moći? Nameću se estetike koje traže od žene da izgleda prirodno i zdravo, ali to iziskuje trud, vreme i novac…
Kod nas žene nastoje da ispune očekivanja okoline – šminka, plastične operacije, odeća – često postaju predmet potrošnje i roba. Neke žene to čine zbog muškaraca, ali ima i onih koje norme nameću sebi, za sebe.
Telesnost u performansu, kao prostor političke i emocionalne artikulacije, centralna je u vašem radu. Kako sagledavate promenu tog odnosa kada se prostor umetnosti seli u digitalno i virtuelno, gde telo nije neposredno prisutno, već medijatizovano, fragmentisano ili simulirano?
To je novi fenomen. Povremeno koristim veštačku inteligenciju i pratim razvoj digitalnih praksi sa zanimanjem, ali ne znam u kojem smeru će to odvesti umetnost. Važno je da to prihvatimo kao prirodan proces i saživimo se sa promenama.
Vaš odnos sa publikom često funkcioniše kao aktivan element procesa, ne samo pasivna recepcija. Koliko Vam je kao izvođačici važna reakcija publike kao povratna informacija, i kada po Vašem mišljenju taj odnos prelazi iz zone umetničke razmene u zonu potrošačkih ili zabavnih očekivanja?
Publiku doživljavam kao partnera s jasnim očekivanjem – najpre od mene traže nešto novo, a osećam odgovornost da to pružim. Prvi impuls mora doći od mene, a zatim pažljivo slušam njihove reakcije. Ako ih zaintrigiram, predajem se iskreno, dopuštam sebi ranjivost i time i oni postaju iskreni u primanju tog iskustva. To je neponovljiv, autentičan proces, inspiracija teče obostrano. Najdraže mi je kada publika, odlazeći, još razmišlja o suštini mojih performansa, kada iskustvo sazreva s vremenom, kao poklon koji se otvori tek kasnije. Tada osećam da sam ostvarila suštinsku razmenu.
Bioskop Balkan, sa svojim slojevitim istorijskim i simboličkim značenjima, prolazi kroz medijske transformacije. Kako prisustvo tog ambijenta utiče na vaš izvođački impuls i koliko prostor sam, kroz arhitekturu i akustiku, doprinosi formiranju umetničkog izraza?
Prostor ima ključnu ulogu. Kada uđem u novi ambijent, odmah nastojim da ga udahnem, da se saživim sa njim, da pulsiramo zajedno. Tek tada prostor postaje inspirativan, sve potencijalne smetnje prerastaju u posebnost, kao da su deo planirane scenografije. Prostor postaje deo mog umetničkog tela, opna sa kojom se spajam.
U filmu „Ujed anđela” Lordana Zafranovića nosili ste glavnu ulogu. Kako danas sagledavate taj film iz vremenske distance?
U trenutku kada je nastao, film je bio značajan pre svega po telesnosti i erotskoj slobodi. Telo mi je uvek bilo instrument, sredstvo umetničkog izraza; kamera ga je koristila kao pero. Zafranović je to opisao kao crtanje kamerom. Film je izraz čežnje, ne samo žene, već i reditelja, muškarca, svima nam je zajednički impuls za samoostvarenjem. Život se svodi na to da ostavimo trag, da budemo stvaraoci i režiseri sopstvenih života, a ne puki izvršioci društvenih očekivanja. Taj izazov prelazi iz generacije u generaciju, a ni današnje žene, iako emancipovane, još uvek ne žive sasvim oslobođene od normi.
Vaš rad je obeležen hrabrošću, ne samo u umetničkom izrazu, već i u suočavanju sa intimnim, društvenim i političkim traumama. Dobitnica ste nagrade Lennon Ono, noseći simbol otpora i integriteta. U jednom intervjuu ste rekli da se ubici, po odsluženoj kazni, priznaje pravo na oslobađanje, dok Vama, kao umetnici, to pravo nikad nije dato. Šta Vam je značilo to priznanje, lična satisfakcija ili simbolička ispravka društvene nepravde?
Važno je reći da nije dovoljna samo hrabrost, ženi je neophodna i ekonomska stabilnost. Borila sam se da budem ekonomski samostalna, da imam posao i da ne zavisim od muškarca. To je težak put, naročito za samohranu majku, jer zahteva izdržljivost i hrabrost. Moderna žena nosi dupli teret, obaveze patrijarhata, ali i težnju za samostalnošću. Za hrabrost je potrebna finansijska nezavisnost, ali i snaga da izdržiš sve izazove.
Razgovarala: Aleksandra Malušev