U subotu, 16. novembra, u 19h u galeriji Bioskopa Balkan otvorena je samostalna izložba Pripreme za Raj umetnice Dejane Vučićević. Izložba traje do 2. decembra 2024. godine.
Foto: Milan Tvrdišić
Dejana Vučićević je diplomirala na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a njena umetnička praksa ističe se kroz autorske projekte u kostimografiji i dizajnu. Iza sebe ima modne kolekcije i kostimografije za igrane i kratkometražne filmove, kao i projekte za pozorište i TV reklame, dok njen rad uključuje i styling za modno-umetničke editorijale.
Osim toga, Vučićević je aktivna u polju multimedijalnih umetnosti, gde realizuje konceptualne projekte predstavljene na samostalnim i grupnim izložbama. Njeni radovi čine deo zbirki Muzeja grada Beograda, Muzeja primenjene umetnosti, Oktobarskog salona i Telenor kolekcije savremene umetnosti, kao i mnogih privatnih kolekcija.
Autorski tekst: Pripreme za Raj Dejane Vučićević
Serija fotografija Pripreme za Raj, osim što predstavlja svojevrsnu dokumentaciju ambicioznog i smelog Gesamtkunstwerka, pruža uvid u poslednju, zrelu fazu dugogodišnjeg promišljanja univerzalnih, ženskih, a zatim i opšteljudskih tema kroz intimnu prizmu umetnice. To je odiseja kroz život, slojevit i kompleksan, radostan i prepun tuge, kroz koji je prožeta istorija mesta – grada Beograda – kao poprišta nebrojenih nevidljivih borbi. Genius loci sadrži niz ličnih istorija koje zgradama i ulicama udišu život, a čije duše on zauzvrat nosi u večnost kroz procese raspadanja i rušenja koje možda nije ničiji pojedinačni problem, ali nas se svih itekako tiče. Grad bez ljudi je ništa drugo do prazna scenografija; ljudi bez adrese su ništa drugo do lutalice izgubljene u beskraju kosmosa. Šta je rađanje bez umiranja, dobrota bez nadanja, žena bez čoveka, put bez odredišta? Sva ova i mnoga druga metafizička i eshatološka pitanja Dejana Vučićević virtuozno postavlja u Pripremama za Raj, uspevajući da ponudi odgovore bez nametanja zaključaka. Učiniti lično iskustvo univerzalnim jedan je od najambicioznijih zahteva umetnosti, i taj zadatak je ovom serijom ispunjen.
Fotografije, snimljene u ličnom prostoru umetnice, napuštenim beogradskim vilama na Senjaku, kao i u kompleksu Parnog kupatila braće Krsmanović, formiranog tokom razdoblja od 1901. do dvadesetih godina XX veka, oko ostataka nekadašnjeg „Malog amama“ iz XVIII veka, evociraju duh minulih vremena, rušenja, dekadencije, damnatio memoriae. Na tim mestima, nekada punim života, danas tišina i propadanje nose pečat vremena koje prolazi, a isti efekat postižu i kostimi koje je umetnica osmislila. U svakom detalju sadržana je simbolika pripreme za poslednje putovanje. Žene na fotografijama drže predmete koji će im, prema umetničkoj koncepciji, biti potrebni na onom svetu. Ovi predmeti, pažljivo sakupljeni tokom umetničinih putovanja, predstavljaju kaleidoskop detalja različitih epoha – od XIX veka do danas. Njihova uloga u seriji je da evociraju drevne običaje koji predmete iz svakodnevnog života čine saputnicima u zagrobni svet.
Potraga za mestima koja funkcionišu kao toposi, izdignuti na nivo viši od puke scenografske postavke, svedočanstvo je istrajnosti i očuvanja onoga što su više sile položile na žrtvu Hronosu. Locirati adekvatan prostor, pribaviti dozvole, odabrati savršen dan, voditi se prirodnom svetlošću, angažovati, našminkati i odenuti modela – sve su ove pripremne radnje deo kompleksnog rituala čiji je krajnji cilj sublimacija haosa ljudskog života i stvaralačkog poleta u jedan savršeni, zamrznuti kadar.
Kroz istoriju umetnosti, pripreme za raj, odnosno putovanje u zagrobni život, predstavljane su kao važan deo umiranja – ritual koji spaja materijalno i metafizičko. U drevnom Egiptu, smrt je označavala prelazak u večni život, a sahranjivanje pokojnika podrazumevalo je detaljnu pripremu tela i duše za putovanje ka nebeskim poljima. Egipćani su svoje grobnice opremali predmetima neophodnim za zagrobni život, uvereni da im ti predmeti pomažu da deo svog prolaznog, ovozemaljskog identiteta prenesu u večnost. Sličan motiv može se pronaći u Pripremama za Raj, gde autentični predmeti različitih epoha, pažljivo birani i simbolički bogati, funkcionišu kao most između svetova – između svakodnevnog i večnog, prolaznog i trajnog.
Bilo da je u pitanju korpica puna jaja, satenska cipela, set za čaj, kutlača ili dekorativni jastuk, poruka je ista i tiče se žene i njenog prostora – fizičkog, telesnog, društvenog, istorijskog, savremenog. Tiče se onih koji tragaju i onih koji su na kraju svake srećne priče pronađeni ili, ako se usvoji pesimističnije gledište, usput izgubljeni. Enterijer tradicionalno pripada ženama; one su graditeljke doma i čuvari ognjišta. Dejana Vučićević ne osporava ovo stanovište, ali njen rad ga nedvosmisleno proširuje. Bilo je potrebno preorati čitav svet uzduž i popreko da bi se prelepe mlade žene našle na osam fotografija. Bila je potrebna volja i mašta jedne žene da se sa svih krajeva sveta u koferima i kesama donesu i sakupe insignije neimenovanih carica. To je još jedan sloj narativne strukture Priprema za Raj – tihi, nenametljivi rad, koji previđaju samo oni kojima je slepilo izbor i štit.
Ikonografija karakteristična za opus Dejane Vučićević ovde dostiže potpunu zrelost. Sakralizacija svakodnevice postignuta je magijskim preplitanjem živih modela i začudnog, profanog mizanscena. Lepota i mladost modela stavljene su u prvi plan, ali čak i tokom lova na detalje, metaforička šuma u kojoj se drvo nalazi ostaje očigledna. Dok one žive i dišu, zaleđene u večnom sada, svet u koji su smeštene je na rubu propasti. Taj kontrast je zapanjujući, ali i očekivan. Žene na fotografijama nisu modeli u službi kapitalističke marketinške prakse koja ima za cilj plasiranje ideje o savršenom životu. One su alegorijske figure upotrebljene u maniru hrišćanske ikonografije. Svaka od njih predstavlja svaku od nas. Svaka od njih je umetnica lično, označitelj. Otuda i maske na njihovim licima, za koje se ne možemo a da se ne zapitamo da li više sakrivaju ili otkrivaju.
Vučićević je mnogo puta pokazala da majstorski vlada dualitetima, ali je u Pripremama za Raj uspela da, mireći razlike, otkrije kako one koegzistiraju na svakoj ravni egzistencije, a čini se, i nakon nje. Milioni različitih glasova na kraju pevaju poslednju pesmu. Čudo življenja je za svakoga jedinstveno, ali smrt je poslednji veliki izjednačitelj.
Šta nas čeka iza horizonta? Poslednje odredište je obećana zemlja za one kojima je ovaj svet iščupao srce iz grudi. To je neminovnost za verujuće i strah za sumnjičave. Raj je opomena i obećanje, motivacija da se dani na zemlji provedu čestito i ispravno, ili da se bude spreman na suočavanje sa posledicama. Jedino što možemo da ponesemo sa sobom je nada. Nada da nas tamo čeka druga šansa. Ali šansa za šta? Da provedemo večnost s onima koje smo volele, da budemo deo velikog okupljanja duša za trpezom na kojoj ništa ne nedostaje. Da se kupamo u toplom moru iznad kog sunce nikada ne zalazi. Da dobijemo priliku i vreme da konačno zavolimo sebe i da okajemo svoje grehe.
Za takvo putovanje nisu nam potrebne lađe i armije koje će nam krčiti put u nepoznato. Potrebne su one male stvari koje čine da se osećamo živima, koje sjedinjuju duh s telom, koje nas čine – nama. Umetnica nam nudi sopstveni asortiman. Na nama je da sačinimo svoje spiskove.
Motiv igle i konca prisutan je na nekoliko fotografija i ključan je za čitavu seriju. Osim očigledne aluzije na mojre iz grčke mitologije ili suđaje, tj. rođenice iz slovenske mitologije – ambivalentna božanska stvorenja koja odmah po rođenju kroje sudbinu čoveka – simbolika ovih predmeta dublja je i ličnija u delu Dejane Vučićević. Igla i konac oduvek su povezani s procesom stvaranja, kao i spajanjem različitih delova u celinu. U umetnosti, igla simbolizuje preciznost, pažnju i veštinu, dok konac predstavlja kontinuitet i povezanost. U kostimografiji, igla i konac su neophodni alati, a njihova simbolička uloga prenosi se na proces spajanja prošlosti i sadašnjosti.
Vučićević, kroz kostime koje je kreirala, koristi metaforu igle i konca za spajanje različitih epoha i kultura u jedinstvenu umetničku celinu. Njeni kostimi sačinjeni su od elemenata različitih razdoblja i tradicija, dok igla i konac simbolizuju čin kreacije i transformacije – proces u kojem materijal postaje umetničko delo, a prošlost se oživljava u sadašnjosti.
Jedan od ključnih aspekata simbolike igle i konca jeste njihova povezanost sa zaceljivanjem, popravljanjem i obnovom. U svakodnevnom kontekstu, konac se koristi za šivenje i popravljanje oštećenih materijala, što na simboličkom planu označava zaceljivanje rana, kako emocionalnih tako i fizičkih. U kontekstu Priprema za Raj, ovo može predstavljati ideju pripreme za zagrobni život – kroz proces „popravke“ duše, pripremanja tela i uma za poslednje putovanje. Kao što igla povezuje komade tkanine da bi stvorila celinu, tako i ovi kostimi predstavljaju pripremu za novi, drugačiji oblik postojanja, gde su svi delovi lične istorije i iskustva konačno spojeni u harmoniju.
Bilo da čekamo poziv pored gluvog telefona, kuvamo ručak za nepoznat broj gladnih, serviramo čaj svakoga dana u pet ili spremne čekamo da se taksi zaustavi samo da bismo vozaču rekle da vozi gde god želi – sve mi, i na kraju krajeva, svi mi, duboko u sebi smo spremni. Proveli smo život sakupljajući želje i sastavljajući spiskove. Znamo koga želimo da sretnemo s druge strane, u čijem domu da osvanemo. Zakoračiti u bezdan nije ništa drugo do postati jedno sa sobom. „Pronašla sam tebe, i u tebi – raj“ govori odraz u ogledalu.
– Milica Grujić, istoričarka umetnosti
Beograd, oktobar 2024.
Foto: Bojana Janjić
