25. avgust – 15 septembar, 2022.
ANDREJ BJELIĆ: PLAMENI LJUBIMCI
Kada su se divlje životinje Anrija Rusoa (Henri Rousseau), zvanog carinik (le Douanier), preselile u 21. vek i rešile da se probude u nekom novom obliku i u maniru ulične umetnosti, moguće da su zalutale i na Novi Beograd. Tamo, na jednoj malenoj terasi-ateljeu, u oblaku auto-laka, stvara već nekoliko godina Andrej Bjelić svoj svet savremene pustinje i prašume, one urbane, gradske.
Za razliku od ranijih ciklusa kada je, kao na uličnim grafitima, u tankom bojenom sloju rešavao sve delove slike u istoj ravni, Andrej u novom ciklusu počinje da slika produbljenije, odvajajući podlogu, figure, prvi i drugi plan (šape životinja su napred, ili pozadi), sa vidljivijim slojevima boje, tragovima četke i potezima špatule. Fon većine slika je neka beličasta struktura, poput nebule, kroz koju povremeno provejavaju tragovi zlataste svetlosti i neonska „linija horizonta“, koja asocira i na udar munje. To je simbolički spatium universalis—univerzalni prostor u kome se pojavljuju harizmatične, fantastične figure životinja, heroji Andrejeve priče. Potrebno je napomenuti da je slikar i u životu okružen desetinama ljubimaca sa kojima ima poseban i brižan odnos. Stoga, naziv izložbe nije životinje, ili zveri, već ljubimci; drugim rečima, odomaćene, domestikovane životinje, u nekoj meri pripitomljene i bliske ljudima čak i kada su zapravo iz sveta divljih ili mitskih bića, sa onom dozom simpatije i empatije koja ih čini dragim, poželjnim figurama.
Drugi deo naziva izložbe, plameni, zapravo govori o karakteru ove umetnosti koja bukti u akcentima crvenonarandžaste, skerletnog neona, rumene pink, ljubičaste i ultrakobaltnih oštrih nijansi led svetla, kao i u naslikanim plamenovima vatre koja kulja iz usta životinja, ili sa plamtećih repova istih, kojima kao da nam salutiraju, mirno, u stavu pozdrava. Andrejeve vatrene životinje su prenosioci vatre, plamena, spremne da polete, kao rakete. Iako poneke od figura imaju svoje polazište u predstavama i grafizmu viđenim u evropskoj heraldici (zmaj, jednorog), zapravo su veoma udaljene od tradicije animalističke umetnosti zapadne Evrope, a mnogo bliže estetskim kodovima i damarima afričkih i vanevropskih civilizacija—ogromnom području umetnosti Drugih. Moglo bi se reći da je ovom konceptu animalizma bliže shvatanje životinja kao amblema, božanstava, samostalnih entiteta i duhova (od totemskih predstava pa nadalje), simbola snage, hrabrosti, zaštite, nepobedivosti i junaštva, nego viđenje životinja u domenu i u službi antropomorfnog principa i sveta ljudi.
Glavni motiv, figura životinje, ovde je hipertrofiran (160 x 160 cm). Slikan je u jednom dahu (potezu spreja, četke, pastela) gde upravo ta sama dimenzija ostavlja moćan prvi utisak. Pored žustrine poteza, i „ujed“ boje—nepatvoren neonski ton koji trenutno uzbuđuje, „udara“ čula—je ono što čini energetski naboj slike nekom vrstom pozitivnog nokauta. Pozitivnog, jer slike obiluju koncentrovanom emocijom vitalnosti, radosti, topline, nekom vrstom krajnjeg pojednostavljenja, izuzetne duhovitosti i simpatične naivnosti, koja unekoliko poništava eventualnu predatorsku ulogu nekih od ovih bića i čini od njih potencijalne kućne ljubimce. Ostajući veran svakodnevnim ljubimcima, mačkama i psima, koje je slikao i ranije, Andrej odlazi korak dalje stavljajući ih u neočekivane kontekste i uvodeći nove životinje—divlje zveri poput leoparda i lava, i mitološka bića kao što su jednorog i zmaj. O kontekstima govore nazivi njegovih slika: Beli pas koji misli da je zmaj (i bljuje vatru), Svetlo-plavi pas koji misli da je zmaj (i takođe bljuje vatru), Pas čiji se otac zvao zmaj (još bliži zmajevskom svetu), Mladi zmaj koji juri slavu, Plavi lav koji zavija, Ponosni jednorog, Crvena limbo mačka sa diskutabilnim talentom, Retki leopard sa plavim pegama, i drugi. Dirljiva je potreba, ali i ostvarena mogućnost, „običnih“ životinja, da postanu neke mnogo „značajnije“, legendarne, mitološke životinje.
Govoreći o semiologiji, simbolici zmaja, koja se u evropskoj kulturi pretežno vezuje za mračnu i opasnu stranu sveta simbola—zmaj je ala, neman, neka vrsta čudovišta—nailazimo na potpuno drugačiju sliku u kulturama Drugih, prevashodno na Istoku, gde je zmaj smatran najmoćnijim simbolom sreće. Verujući, na neki način, da zmajevi postoje—možda na ravni duhovne, paralelne realnosti—pripadnici ovih kultura smatraju da oni ljudima donose moć, izdržljivost, blagostanje, uspeh, kao „nebeska stvorenja“ i simbol muške (Jang) energije. Iako caruju nad oblacima i nad vodom, zmajevi su iskonska bića vatre, snažnog pokretačkog principa. Stoga se smatra da „probuditi svog zmaja“ znači probuditi energiju za svoj sopstveni život.
Vatrene životinje Andreja Bjelića kao da nose deo te mitske snage, ponositosti, čvrstine, nadahnutosti i jasne usmerenosti ka srećnom ishodu svih poduhvata. Ovo slikarstvo, stoga, svojom iskrenošću, poletom i vedrinom, kao i svojom neustrašivošću, ne može ostaviti nikog ravnodušnim.
I zato, ne zaboravite da prošetate svog zmaja!
– Ana Popović Bodroža
