ISKUSTVO PROSTORA
„Tu smо, daklе. Na dnu ambisa. Ne mоžе se znati zaštо pоstоji zlо na svеtu, jеr svе štо pоstоji nеma smisla ni razlоga. Gоja jе na jеdan jеzivо naivan način daо pоslеdnju rеč i punu mеru svоga nihilizma, nеgirajući i pоstоjanjе drugоg svеta pоštо jе pоrеkaо smisaо оvоga: na jednom crtеžu vidi sе malkо оdignuta grоbna plоča, a ispоd njе skеlеt pоmalja ruku i pоkazujе hartiju sa natpisоm: «Ništa». Daklе, ni tamо nеma ništa. Tо jе pоruka pоkоjnika, i tо jе dnо Gоjina оčaja.“
– Ivo Andrić – Razgovor sa Gojom
U seriji grafika Ratne katastrofe (Los Desastres de la Guerra), uznemirujućim scenama Goja beleži stradanja tokom rata za nezavisnost na Pirinejskom poluostrvu. Na bakropisnim pločama priprema seriju gravura koja će biti objavljena naknadno, 1856. godine. Na jednom od otisaka iz napomenute serije prikazana su trojica vojnika koji razapinju čoveka koga su prethodno batinama pretvorili u prestravljeno strašilo, na njegovom vratu usečena je omča. Goja ispisuje POR QUE? (Zašto?) .
U poznim godinama upravo Goja (slikar sa dvora Španskog kralja) ispunjava zidove svoje kuće Kinta Del Sordo (kuća gluvog čoveka) ’urezujući’ mračne murale, nazvane Crnim slikama (1819-1823). Autor je, čini se, ucelo prepušten demonima i užasima rata koji ga otimaju i bez sumnje vode u dubine ambisa iz kojeg isijava očajanje. Zašto?! Sa pravom se pitamo po drugi put: zašto umesto herojskog prikaza bitke, rat kao posledica postaje poprište tragične hronike Gojinih svedočenja? Goja je slikarski majstor sa interesovanjem za društveni život (politiku) u slici, bilo da ga nagoveštava kroz nadrealnu bizarnost, ili kao tačku oslonca koristi metod da ’niko i ništa’ nije fantazmagoričnije od ’života samog’. Primera ima u obilju…Za nas koji smo rat osetili iz neposredne blizine, iza linije fronta, u gradu koji u svojoj geneologiji ima previše privlačenja istorije koja postaje neprijatni, neprekidni osećaj deja vu-a, konflikt i sukob postaju identitetske odrednice. Bez konflikta ukida se razlika, suština se pretapa u opšta mesta. Ako je Goja kroz nihilizam razumeo svet devetnaestog veka i otvorio vrata modernoj umetnosti u vreme progona, inkvizicije koja ga je smatrala „razvratnim mazalom“, u vreme ratova i bede ali i nečasnog bogatstva, vulgarne raskoši koja poprima karakter gnusne groteske, onda danas ta svedočanstva i naše, još uvek živo, iskustvo dodatno opominju na humanost, dok se opredeljenost koja isključuje politiku i tretira osetljivost bića van svake ideologije i kategorije čini kao nemi ideal.
Priroda zna često da nam naudi svojim ’strategijma preživljavanja’ ostvarujući plan ’vrste’ pod surovim uslovima: telo odgovara na stresne promene u organizmu tako što umiruje metabolizam, snižava telesnu temperaturu do tačke koja ne uzrokuje smrt, usporava puls tako da ne ošteti mozak i druge vitalne organe, i time ostvaruje specifično hibernetičko ’uspavano’ stanje kao modus vivendi. Upravo u dugotrajnom meditativnom mirovanju kao visokotehnološki dizajniranom predelu sintetičkog raja pod kojim se ukrštaju elementi nauke i prirode, Dragan nalazi utočište: „Simbolički gledano, Zdravković na taj način pokušava da se izmesti iz stvarnosti i društveno-političkog sistema u kojem živi. „Štedi” ličnu i kreativnu energiju kako bi, kroz proces umetničkog stvaranja, dao svoj maksimum i stvorio svet doživljaja sopstvene realnosti koja je izolovana od svakodnevnice i samim tim na ivici metafizičkog poimanja.”
Na slici koja nosi naziv Hibernacija prikazana je anatomija vremenske kapsule koja je recentna u estetici cyber nadrealizma. Smeštena je u centar kompozicije i ponuđena u jukstapoziciji u odnosu na ambijent koji je okružuje—predeo u negativu, izveden dinamičnim potezima pod kontrastima bele, azurno plave i crne boje. Teksturnim bogatstvom, Zdravković postavlja jedan prostor unutar drugog, i ti različiti prostorni sistemi bez jasne i jednolinijske konotacije potiskuju ’vreme’ kao koncept (pojam u filozifiji, nauci, umetnosti, kao linearni kontinuitet, nepovratni sled). Belinom se izdvaja snežna svetlost koja se emituje sa površine slike, ostavljajući centralnu zonu pod objekatima u spokojnom pejzažu. Svetlost unosi preko monitora jedinstveni mizanscen koji je jedini uspostavljeni, prepoznatljivi predmet unutar mnoštva: nagoveštenih, sugestivnih elemenata koji poseduje tehničku mogućnost prelaska u stanje „neobičnog“ sna, (mesečarenje?), ili sna kao hibrida simulacije ( režim hibernacije vs. režim spavanja). Svaki dužni metar (mm, cm ili m2) lanenog platna je pod pritiskom hiruške veštine zanata i minuciozne kontrole, ostvarujući slikarski kvalitet koji poseduje izvestan prosede majstorskih radionica: od majstora iz flamansko-holandske škole 16. veka do vizantijskog ikonopisa; koji svoje „Oko“ oslikavanja oslanjaju na molitvu kao – modus operandi. Poput Samuel van Hugstratenove Perspective box with Views of a Dutch Interior, (1656?) koja se čuva u Nacionalnoj galeriji u Londonu, u kojoj se preklapa obilje detalja i značenja u čudesnoj slikarskoj enigmi. Sitničavo uređen enterijer doma u kome vlada savršeni mir ispituje različite (značajne) perspektive i postavlja posmatrača u poziciju „čudesnog istraživača“ omamljenog u snalaženju naspram pravila koje mu postavlja umetnik. Nedokučiv svet koji prisvaja odbijanjem hipnotiše u svojoj harmoniji, ali ostaje van našeg uticajnog okvira. Upravo tada, neslućeno pred nama propupi Venera sa dijademom na glavi, usred ležaja i u društvu Kupidona, kao telesna gostoljubivost u stanju potpunog prepuštanja, ili preterane samoće. Dobru i zlu kob Erosa ovde preuzimaju usamljeni predmeti u svom mnoštvu.
Foto-realizam, elementi Pop Arta, mešanje zanatski-taktilnog sa ekspresivnim za autora imaju uporište u pokretu New Leipzig School, čiji najeminentniji predstavnici poput Nea Rauha, Davida Šnela, Tila Baumgartela bivaju čitljivi u drugom planu Zdravkovićevog doživljaja. Zajedničko im je kombinovanje geometrije i predela, višeslojnost narativa koji zadire u različite vremenske zone, nadrealistička apstrakcija i eklektičnost uzora i predložaka. Pa ipak, Zdravković zadržava ambijentalnu uređenost, jasnu simetriju u podeli slike uz priloženu estetiku lepog, što dodatno pojačava osećaj sigurnosti. Preciznošću poteza, kontrolisanim, unapred planiranim potezima stvara se hiperrealistični imaginarni slikarski poredak pejzažnih elemenata i arhitekture.
Koliko je lomljivo i osetljivo slikarsko polje, podjednako je uočljivo na radu koji nosi naziv Turn of the Century na formatu 205×125, koliko i na The Siena Room slici znatno manjih dimenzija (35×50). Kolažnim umnožavanjem i preklapanjem planova u kojima se zadržavaju fragmenti naracije stvaraju se prostorne dvosmislenosti: sinteza utisaka poprima karakter psihologije Roršahovog testa. „Posmatranjem, suočavamo se sa iskustvom savremenog stanja života uslovljenog tehnološkim prtljagom i to u rezultatima koji slede naknadno, posle tereta informatičke gustine i ukidanja razložnih objašnjenja, na paradoksalnim rubovima postojanja u praznini našeg protičućeg razdoblja posle istorije, izvan pouka i u ushićenoj akciji rasvetljavanja.” piše Nikola Šuica u predgovoru Draganovog kataloga za izložbu Gazdinstvo u Beogradu.
Za Zdravkovića, tiho ljudsko odsustvo pleni u prostorima gde temeljno nije mesto biću. Posmatrač je zaključan u fikciju vrline i predmeta koji dobijaju potpuni smisao tek čovekovim odsustvom. Tako sklapa personalizovani odnos prema platnu koji je evidentan na slici The Night Kosta Passed away, posvećenoj beogradskom umetniku Kosti Bunševcu—slikaru koji se kao mag kretao kroz film, teatar, marketing, televiziju, ostavljajući za sobom kultne emisije i uticaj na kulturu andegraund scene. Istoričar umetnosti i likovni kritičar Dejan Đorić primećuje još jednu specifičnost koju definiše kao „elitni beogradski pogled na svet“, povezujući slikarstvo Zdravkovića sa rafinmanom koji opstaje u srpskom slikarstvu kao sofisticirana, otmena, miroljubiva i blaga, duboko intelektualna prefinjenost nasleđena i zadržana iz visoke vizantijske umetnosti.
Ponuđena „udobnost“ ipak ostavlja elemenate strepnje i straha. Na slici In the name of sija ispražnjeni predeo poput pustinje u kome zloslutno vijori plamen kao zastava. Kadar je zamrznut u trenutku koji ne nagoveštava rešenje, pa mi očekujemo, naslućujemo, pitamo se? Kuda? Gde? Kako dalje? Da li je situacija okončana, ili nastupa promena? Postoji li tranzitna linija? Ostajemo zamrznuti i uvučeni sa osećanjem neizvesnosti, i kako teoretičar umetnosti Stevan Vuković u autorskom tekstu „Između smisla i značenja“ ostavlja mogućnost isčitavanja Zdravkovićevih opisa: „Oni sobom nose potencijal da vizijom koju nude, svojom formalnom organizacijom, kao i materijalnim načinima izvedbe, izazovu doživijaj, i to individualan, osoben, jedinstven i idiosinkratičan, to jest, takav tip doživijaja koji aktivira celokupnu ličnost posmatrača, i time inicira potrebu da se na njih odgovori osobenim tumačenjem.”
– Ksenija Samardžija
Reference:
1. Ivo Andrić, srpski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije (1891-1975). Dobija Nobelovu nagradu za književnost romanom Na Drini ćuprija (1961); u studiji Razgovor sa Gojom, Andrić vodi intiman dijalog sa umetnikom uvodeći čitaoca u opskurni svet slikara u kojem pisac pronalazi ishodište moderne umetnosti.
2. Stanje Hibernacije, kustos Mišela Blanuša, Salon muzeja Savremene umetnosti u Beogradu, 2016
3. Tokom 2011. Godine, Dragan Zdravković boravi u Lajpcigu u okviru Inernational Art programa
4. Tekst povodom izložbe Homo interior, Nicola Samori – Dragan Zdravković – Radenko Milak; Italijanski institut za kulturu, 2018.
