12. jun – 12. jul, 2021.
Svuda gde bude prolazio, svetovi će se preobražavati u kataklizmi strasnijoj od svakog zemljotresa koji je još od Postanja pogodio Planetu. Svuda gde bude prolazio predavaće strah, mržnju, bes onima koji budu imali nesreću da od Njegovog dodira odmah ne polude. Poludelima će predati saznanje u čiju prirodu niko nikad neće moći da pronikne.”
Borislav Pekić, Besnilo
Dugo očekivana samostalna izložba Eme Bregović dolazi u specifičnom trenutku. Don’t worry nas opominje na stanja, uslove i odnose u kojima nagli obrti ili zamene značenja dobijaju svoj novi društveni potencijal. Ništa nije onako kako izgleda. Nestabilnost uočena u svim društvenim fenomenima, detektuje se kroz dovitljivost koju Ema manifestuje jasnim porukama: u gnezdu, umesto jaja, postavljene su bombe; krevetac je od bodljikave žice; Feberžeovo jaje, umesto poklona, nosi gumenu patku.
Monumentalnost radova, složena produkcija, sjajni aluminijum, mesing—sve je u funkciji utiska grandiozne apsurdnosti. Estetika je sačuvana. Upravo u svim ovim elementima nastajanja Eminih radova—koji se grade dugo, sporo, mukotrpno—učitava se potencijal koji svojom mladalačkom energijom unosi svežinu i smelost suočavanja sa fundamentalnim temama. U toj liniji, Ema stoji uz rame sa prethodnim generacijama žena skulptora koje su dominantno predstavljale savremenu jugoslovensku umetničku scenu.
Izložba, koju sa velikim očekivanjima organizuje Fondacija Saša Marčeta, donosi nam pregled radova koji su nastajali u poslednjih nekoliko godina, fotografije, skulpturu, intalacije. Verujemo da u trenutku kada skulptura prolazi kroz određeno stanje krize, ova izložba pokazuje drugačiji senzibilitet i mogućnost individualnog odstupanja.
Ksenija Samardžija
Simbolički sadržaji za otelovljene posmatrače
Radovi Eme Bregović na posmatrača deluju veoma neposredno, prepoznatljivošću oblika i materijala koje uključuju, uvodeći ih u specifične odnose koji iniciraju finu igru kognitivnih i estetskih aspekata suočavanja sa delom. Zastava saterana u ćošak i uronjena u hrpu uglja, kolevke izrađene od bodljikave žice, ili molitveni tepih koji se donekle uzdiže sa zemlje uz pomoć mnoštva balona izrazitih boja i motiva, na koje je privezan, slede logiku jukstapozicije koja je u vizuelnoj umetnosti razvijana još od doba ranih istorijskih avangardi, i obrazuju hibridne predstave sa jakim unutrašnjim tenzijama, nastalih putem nesvodive divergencije asocijativnih ravni koje pobuđuju i značenjskih implikacija na koje računaju. Tu se susreću istorija umetnosti i popularne kulture, kao i predmeti iz domena uzvišenog i banalnog. U njenom pristupu, pritom, ima veoma mnogo lakoće i benevolentnosti, zdravog humora i ironičnog odmaka od standardnih klasifikacija i hijerarhizacija slika i oblika, a posebno od njihovog jednoznačnog određivanja u domenu politika identiteta, bilo da su oni određeni kao verski, etnički, socijalni ili rodni.
Slike i oblici koje Ema Bregović preuzima, rekombinuje i reartikuliše, postavlja u različite materijalne konstelacije ili ponovno izvodi u materijalima i kontekstima koji se znatno razlikuju od onih u kojima iz standardno zatičemo, obično nisu u toj meri kulturno specifični da bi njihovo prepoznavanje zahtevalo posebne kompetencije. Čak i kada se doživljavaju kao da su u nekom izvornom smislu pripadni veoma jasno i nedvosmisleno određenim tradicijama, oni danas već u toj meri cirkulišu u tokovima koji se, posredstvom globalizovane digitalne sfere, konstantno i veoma neumitno prelivaju preko granica kultura, da se može reći da imaju transkulturnu prepoznatljivost i potencijal da u svakom posmatraču pobude i mnoštvo asocijacija čije poreklo ne počiva na iskustvima susreta sa stranim i od standradnih životnih navika izuzetim sadržajima. U tom smislu Ema Bregović ne osmišljava niti proizvodi radove samo za publiku koja se može jasno locirati na geopolitičkim mapama, i u okviru biopolitičkih agendi.
Iako je školovana u Francuskoj, a drži se svog porekla sa teritorije nekadašnje Jugoslavije, ona ipak ne pripada dijasporičkim kulturama, u bilo kojoj od dominantnih varijanti. Čak i kada se elementi njenog porekla mogu iščitati iz radova, evidentno je da ona njime ne manipuliše. Nema tu egzotizacije u bilo kom segmentu rada, niti računanja na neki pogled sa strane, pred kojim bi se izvodila neka kulturno specifična priča o identitetu i pripadnosti. To, naravno, ne znači da njeni radovi nisu lični, niti da nastaju u vakuumu kulturoloških uticaja. Oni jasno odaju lični pečat i preko njih bi se o njoj mogla ispričati i neka priča krajnje biografskog tipa. Autorka čak često pruža i ključeve za to u tekstovima koji prate njene radove. Međutim, oni veoma dobro funkcionišu i bez tog narativa, u međuodnosu sa publikom, u bilo kom izlagačkom prostoru u kome ih posmatrači mogu sagledati kao dela savremene umetnosti. Svako njihovo ponovno izlaganje u nekom novom kontekstu dodaje im nove slojeve značenja, čiji su izvor upravo nova iskustva publike. U takvom iskustvima njeni radovi tek dolaze do svog punog opsega.
Ema Bregović često u svoje radove ugrađuje prepoznatljive simbole, od kojih su neki taj status zadobili u epohi koju sada proživljavamo (kao što su to prsluk za spasavanje i žuta patka), a neki se zatiču kao već davno ugrađeni u polje kolektivnog sećanja (kao kolevka, zastava i molitveni tepih). Ona izbegava da ih jednoznačno vezuje za neke konketne događaje i lokacije, poput protesta u Beogradu, Hong Kongu ili Sao Paolu, gde je žuta patka uzrastala u njihov opšti označitelj, ili brda prsluka za spasavanje na Lezbosu, koji stoje kao zastrašujući memento na sudbine preko milion migranata koji su more prelazili uz njihovu pomoć, a posebno na sve te stotine koji su se tu i udavili. Umesto toga, ona računa na podrazumevanje svih pojedinačnih instanci snažnog delovanja datih simbola da bi delokrug narativa koji njeni radovi sobom nose proširila i da bi svoju upotrebu tih simbola podigla na opštiji nivo. U slučaju žute patke koja se na ovoj izložbi po prvi put zatiče unutar veoma minuciozno izrađene jajolike skulpturalne forme, koji asocira na gigantizovanu verziju faberžeovog jajeta, ali načinjene od materijala koji se ne smatra skupocenim, ona je prosto negativni odgovor na pitanje: da li išta može biti vrednije čuvanja na tako posebnom mestu od simbola pobune i nepristanja na stanje stvari u kome se čovek oseća poniženo i žrtvovano tuđim interesima, i to upravo od strane sistema koji bi trebalo da ga štiti?
Pojas za spasavanje, kolevka i burka predmeti su koji u svojoj osnovnoj nameni obuhvataju i štite telo, te, stoga, njihova pojava uvek na neki način implicira telesnost, makar kao odsutnu. Iako se na izložbi prvenstveno opažaju kao objekti koji se zatiču u konkretnom prostoru postavke, u okviru instalacija ili objekata koje umetnica izlaže, ili kao motiv na fotografijama, te tako tek posredovano svojom pozicijom u okviru rada kao formalne strukture ulaze u polje otelovljenog iskustva posmatrača, oni ipak istovremeno služe i kao neka vrsta okidača imaginativnih projekcija koje se ne zaustavljaju na njihovoj materijalnosti, pa ni na njihovim formalnim odlikama. Telo posmatrača neminovno stupa u odnos spram onih tela kojima je pojas za spasavanje bio ili može da bude poslednja brana od potonuća u neki vodeni ambis, nakon gubljenja bilo kakvog drugog oslonca, ili prema kolevci koja je sačinjena od materijala čija osnovana namena je da nanosi bol, i da ostavlja tragove na površini kože, ili prema telu koje bi u nekom konkretnom socio-političkom, verskom i kulturnom kontekstu nepokriveno velom bilo izloženo osudi, to jest tretirano kao tendenciozno izloženo svakoj vrsti požudnog pogleda i podložno objektivizaciji od strane posmatrača. Što se ovih konkretnih radova tiče, ni pojasevi za spasavanje, ni kolevke ni burka tu predstavljeni nemaju istoriju ranijeg korišćenja, te nisu preuzeti zbog svoje indeksičnosti, kao kod velikog broja umetnika, koji svoj rad vide kao svedočenje o traumama svog vremena. Oni su svoje mesto u strukturi radova našli kao elementi koji imaju simboličko značanje. U susretu sa njima posetilac putem imaginacije svoje telesno iskustvo upisuje u okvire datih simbola.
Molitveni tepih koga podižu baloni, kao i papuče koje uznose hermesovska krila, pružaju još jednu dodatnu dimenziju ovoj izložbi. Oni imaginaciji ukazuju na mogući iskorak izvan onih granica iskustva koja su definisana datom životnom situacijom u kojoj se posmatrač nalazi. Taj iskorak se može odvijati u smeru konfesionalno određene transcendencije, i to se nameće kao mogućnost vredna promišljanja, ali ne nužno jedina takva mogućnost. Iskorak se, naprosto, može postaviti i u odnosu na definisane teritorije koje su različitim vrstama društvenih normativnosti stalno iznova potvrđivane, i neke vrste sna o deteritorijalizaciji. On bi se tada desio kao realizacija radikalne otvorenosti ka mogućnosti promene u okviru imanencije svakodnevnog postojanja, to jest prelaska u prostor koji nije izvan granica iskustva, već izvan domena dejstva njegovog normativnog strukturisanja, kao prostor bez ograničenja, u kojem se detektuju samo odnosi, pokreti i afekti, a ne utvrđene pozicije kojima se brani teritorija.
U kontrapunktu sa predmetima koji se uzdižu stoji ogromna čelična igla kroz čije uši je provučena bodljikava žica, kao materijal koji se ne može se posmatrati sasvim izolovano od svih procesa ograđivanja u kojima je u istoriji bila korišćena, bilo da je njome bila ograđivana zemlja radi očuvanja vlasništva, rovovi radi utvrđivanja linije fronta, ili populacije ljudi u različitim vrstama kampova – prihvatnih, radnih, koncentracionih. U svakom od pomenutih slučajeva ona je služila za obezbeđivanje razlike između uključenog i isključenog, između neke unutrašnjosti i spoljašnjosti, to jest za utvrđivanje i osiguranje nekog nametnutog prostornog poretka, i to kao vrsta granice koje može biti jako bolno prelaziti. Iako se u ovom radu ona ipak koristi kao agens spajanja putem prošivanja, intuitivno je očigledno da bi sve što bi bilo prošiveno ovakvom iglom u koju je kao nit uvučena bodljikava žica bilo istovremeno i rasparano, što jeste prava slika svake vrste ograđivanja. Taj rad ukazuje na to da upravo takvim prošivanjem, koje se stalno odigrava i na materijalnom i na simboličkom nivou, se, s jedne strane, označitelji vezuju za označeno, i stabilizuje se smisao i značenje neke pojave, procesa, osobe i dela, te se time obezbeđuje i viši stepen njihove interne homogenizacije. Ali, s druge strane, time se uspostavljaju i dihotomije kojima se dodatano, u negativnom smislu, taj smisao i značenje pojačavaju, i vrši se upravo ona vrsta kodifikacije i standardizacije jezika kao jasno definisanog diferencijalnog sistema, čijoj se rigidnosti umetnost u svim njenim izražajnim oblicima oduvek aktivno suprotstavljala.
Stevan Vuković