Was ist Kunst? je u svojoj prvoj verziji (Was ist Kunst, Patrizia Hennings?) nastao kao video-performans u produkciji Galerije Krizinger iz Insbruka, u mestu Brdo u Istri, u periodu od 1. do 9. oktobra 1976. Upravo taj rad je odigrao prelomnu ulogu i u razvoju individualnog opusa Raše Todosijevića, ali i mnogo šire od toga—u tendencijama u konceptualnoj i postkonceptualnoj umetnosti u regionu bivše Jugoslavije. Taj uticaj, koji traje sve do danas, je, između ostalih, demonstrirala i izložba pod nazivom … Was ist Kunst? … Rezimiranje fragmentiranih istorija, održana 2013. u Gracu, u koprodukciji Štajerske jeseni i lokalnog Kunstlerhausa. U najavi izložbe, koja je okupila tridesetak regionalnih umetnika i umetničkih grupa u izložbenom projektu ispitivanja stanja umetnosti u društvima na tlu bivše Jugoslavije, navedeno je eksplicitno da je njen cilj bio da se nadoveže na pitanje koja je prvi put postavila serija performansa Raše Todosijevića.
U najavnom tekstu je stajalo da „nakon skoro četrdeset godina ponavljanja, do momenta potpune iscrpljenosti, to večno pitanje ostaje neodgovoreno, čak i kada se stalno postavlja kao problem za umetnike koji zauzimaju aktivnu ulogu u umetničkom diskursu“. Dva su nivoa uticaja tog konkretnog rada na umetničke prakse u regionu. Oba se tiču korekcije lingvističkog i analitičkog konceptualizma u doba kada je, na veliko razočaranje njegovih začetnika, on već počeo da prerasta u umetnički stil. Jedan nivo korekcije sledi iz naglašavanja ekspresivnosti, koja je do tada smatrana inkompatibilnom sa konceptualnim pristupom. O tome je, što se tiče rada Raše Todosijevića, pisao Ješa Denegri, dok je Izabel Grav skovala i opšti termin „konceptualna ekspresija“. Drugi nivo proizvodi demonstracija nasilja kao konstitutivnog elementa svakog sistema, pa i sistema umetnosti (u smislu „simboličkog nasilja“ o kome je pisao Pjer Burdije), ali ujedno i svakog radikalnog pokušaja preispitivanja i promene sistema.
U pozadini Todosijevićevog isledničkog tretiranja osnovnih pitanja umetnosti je stav da nisu definicije to što nas upućuje da nešto prepoznamo kao umetnost (a analitička linija konceptualne umetnosti se tada upravo opsesivno bavila definicijama), već habitusi koje smo nesvesno usvojili i koji formiraju naš pogled na svet uopšte, pa i svet umetnosti. Njih se ne odričemo tek tako, mirno, usled nekog intelektualnog saznanja stečenog usvajanjem nove definicije umetnosti, već je za to potrebno i da nas nešto egzistencijalno protrese. Drugim, odnosno Burdijeovim rečima, i epistemološka i ontološka pitanja umetnosti neodvojiva su od analize procedura kojima dominantne grupe koje imaju realnu društvenu moć nameću određene paradigme kao važeće, pritom skrivajući odnose moći koji ih podržavaju. I legitimacija i delegitimacija nekog proizvoda ili čina umetnika kao umetničkog dela nužno su deo igara dominacije u polju umetnosti. Svaki izbor je potez u toj igri, i svaki odgovor na postavljeno pitanje je zauzimanje neke od datih pozicija koje se ukazuju kao moguće. Možda je, stoga, jedini iskorak iz mogućeg, na čemu su istorijske avangarde instistirale, u insistiranju na sámom pitanju, stalno iznova, uporno i agresivno ponavljajući „Was ist Kunst?“.
Was ist Kunst? je najviše prikazivan kao video rad, ali je bitno naglasiti da je tokom sedamdesetih godina prošlog veka izvođen i kao performans pred publikom, i to u više verzija. U katalogu posvećenom radovima Raše Todosijevića iz sedamdesetih godina, koji je pod nazivom Velike južne predstave objavio SKC Beograd 1980, navode se sledeća izvođenja: Was ist Kunst?, Bienalle de Paris 77, Was ist Kunst?, Galerija Sretna Nova Umetnost, Beograd 1977, Was ist Kunst? – Zabranjeno pušenje, Galerija Lavirint, Lublin, 1978, Was ist Kunst, Malgožata?, Internacionalni festival „Perfomance & Body“, Krakov, Krakovski susreti, 1978, Was ist Kunst?, Internacionalni performans susret, SKC 1978, Was ist Kunst?, Osterrichischer Kunstverenin, Internacionales performance festival, 1978, Beč.
Za razliku od ranijih performansa Raše Todosijevića, koji su se, prema Ješi Denegriju, odvijali „pod motivacijom tvrdnje ’Odluka kao umetnost’“ i proglašavali neke obične životne radnje za elemente umetničkog rada, ovde je postavljeno bazično ontološko pitanje umetnosti. Ono je postavljeno krajnje emfatično, na repetitivan način, koji se odvija bez razrešenja, do krajnje iscrpljenosti ispitivača, i ostavlja ga i dalje otvorenim. Do ovog rada je, po Denegriju, Todosijević u praksu sprovodio „umetničko ponašanje kao ponašanje umetničke samovolje“, da bi tek od njega odustao od „apriorne nominacije“ i „počeo da primenjuje upitnu formu izjašnjavanja o prirodi umetnosti, tvrdeći pri tome da sam ’način na koji umetnik postavlja pitanje o umetnosti jeste umetničko delo’“. Upravo način na koji je postavio to najosnovnije pitanje bilo je predmet rasprava i tumačenja najvećeg broja interpretatora tog rada, koji su mahom bili fokusirani na njegovu video verziju.
Videografija Raše Todosijevića
U katalogu/knjizi Video umetnost u Srbiji (SCCA, Beograd 1999), u videografiji Raše Todosijevića stoji da je to njegova peta video produkcija, i to posle Pijenja vode (1973), Ko profitira od umetnosti, a ko pošteno zarađuje (1975), Moje poslednje remek delo (1975) i Sećanje na umetnost Raše Todosijevića (1976). Video performans Was ist Kunst, Patrizia Hennings? je kasnije imao još dve varijante i u obe je to pitanje nominalno bilo upućivano drugoj ženskoj osobi, čije je ime navođeno u nazivu (Was ist Kust Marinela Koželj? i Was ist Kunst Farideh Kadot?). Branko Dimitrijević je u navedenom katalogu/knjizi naglasio medijsku nadogradnju perfomansa koji je izvođen pred kamerom. Naznačio je „klaustrofobično kadriranje performansa čiji je efekat intimidacije i agresivnosti pojačan statičnošću kamere“, kao i to da „kritička intonacija u odnosu na poimanje umetnosti i njenu ideološku matricu, naglašena je medijskim trajanjem koji čini događaj opresivnijim za gledaoca putem real-time prenošenja“. Georg Šolhamer je u katalogu za izložbu koju je Todosijević realizovao kao predstavnik Srbije na 54. Bijenalu u Veneciji (izdanje MSUV, Novi Sad, 2011), dalje potencirao nasilje koje rad vrši nad potencijalnim posmatračima, koji po njegovom mišljenju, bivaju dovedeni u „jedan identifikacioni konflikt: oni su mučitelji modela i ujedno umetnika, jer on neurotično očajava nad pitanjem koje postavlja“.
Naime, gledanje tog videa ujedno je i svedočenje o činu koji je za objektiv kamere bio priređen, i to svesno računajući na pogled posmatrača. Šolhamer se pita da li taj svedok postaje ujedno i saučesnik, ili čak nesvesni, neintendirani vinovnik mučnog čina koji posmatra, budući da se sve to odvija baš za njegove oči. To posebno postaje dramatično ako se uzme u obzir tvrdnja Dejana Sretenovića, izneta u tekstu u katalogu retrospektive Raše Todosijevića u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu (MSUB, Beograd 2002), da je taj video performans „delo čvrsto ukotvljeno u objektivnosti fizičke akcije, proizvodnji a ne simulaciji nasilničkih akata“. To sve, dakle, nije predstava. To nije samo autorska tematizacija pitanja „Šta je umetnost?“, izvedena na dramatičan način, radi jačeg efekta na posmatrača, već dokument pokušaja da se po svaku cenu izdrži u poziciji stalnog stavljanja umetnosti u pitanje, bez iluzije da na to neko može da odgovori.
Stevan Vuković
