Poznajemo se nekoliko godina. Sarađivale smo zajedno na divnim projektima i uvek se divim tvojoj hrabrosti da stvari sagledaš kroz drugačiju perspektivu. Na primer, tvoju izložbu Kada zatvorim oči vidim plavo u zgradi Žitomlina, koja je trajala svega tri dana, posetilo je preko 700 ljudi. Ne koristiš tipične galerijske prostore i uobičajenu komunikaciju sa publikom?
Odgovor je: pa ja te volim! Ajmo na drugo pitanje… (smeh)
Mislim da publici uvek treba ponuditi nešto više i da je faktor iznenađenja bitan. Treba da se osećaju prijatno, opušteno i slobodno – da uživaju; da se sa izložbe vrate sa lepom emocijom koja će da traje, i da požele ponovo da dođu na sledeću izložbu, da joj se raduju. Publika oseća kada je umetnik uložio mnogo truda i ljubavi bez kalkulacije i to je ta najiskrenija prećutna komunikacija između mene i publike – radujemo se zajedno, bez opterećenja i očekivanja koje stvara galerijski prostor. Pokušavam da budem izvan takvog sistema koji me zatvara i disciplinuje – ne snalazim se u toj vrsti uticaja. U suštini sam veliko dete koje ne prestaje da se igra. Volim slobodu, spontanost i što manje pravila i stega.
Radiš svakodnevno. Tvoj atelje je jedno posebno, čarobno potkrovlje, ispunjeno dobrom energijom i okupan svetlom. U tom sigurnom, izolovanom prostoru nastaju dela koja su lična, emotivna, kao neka vrsta apstraktnog intimnog dnevnika. Šta tvoja platna zapravo prenose?
Imala sam jaku želju da upišem likovnu akademiju jer sam shvatila da je to moj put i da sam to ja: da mogu svoja osećanja i emocije da prenesem na platno. Kao umetnik, mislim da se stalno menjam, tragam i razvijam. Iskustvo je ključno, kao i konstantan rad na sebi. Ukratko, iskrenost, ljubav, spontanost, boje i sloboda je ono što me određuje. Stil koji razvijam je deo mene, deo ličnih promena. Sve što lično utiče na mene, doprinosi načinu na koji se izražavam. To je potreba da prostor oko sebe menjam i učinim živim, vitalnim, dinamičnim. Inspirišu me boje i emocije. Atelje je moja oaza, mir, svemir, ljubav, sreća, san, trenutak, početak, magija – sve je tu.
Na tvojim slikama dominiraju jake boje, snažni, voluminozni nanosi. Intezitet kontrasta se ne smiruje, otvaraju se površine pune dinamike, radosti, sukoba, sve je ispunjeno ekstatičnom tenzijom…
Svaka slika kominicira drugačije sa različitim posmatračima jer je svačiji doživljaj drugačiji. Priču prepuštam posmatraču, jer svi smo različiti i savršeni takvi kakvi jesmo. Svaka slika je materijalizacija mikrokosmosa autora. Autor se menja, evoluira i napreduje. Ne verujem da autor uvek slika istu sliku, ali verujem da su slike svakog slikara različita poglavlja njegovog života. Ne krećem od ideje: ako se taj dan u tom trenutku osećam kao ljubičasta boja, počnem sa njom. Zatim ona prizove drugu boju i tako kreće proces koji nekada traje i po godinu dana. Kada pogledam sliku uvek znam da li je završena. Nemam omiljenu boju – sve ih obožavam i uživam u njima. U zavisnosti od osećanja, neka boja u trenutku mi više ili manje prija. Trudim se da kroz boje koje koristim kanališem stanja kako bih stvorila pozitivan, pročišćen stav ispunjen optimizmom. Proces je instinktivan, gotovo karnalan. Na platnu se materijalizuje to što tog trenutka nosim u sebi. Slobodni, spontani pokreti koji prate tokove i energije mojih emocija kao ritual, kao ples koji oslobađa ili stvara eksperiment boja i uvek nova otkrivanja tekstura, pigmenata, kombinacija boja.