9 – 30. septembar
Vis eius integra est, si versa fuerit in terram.
Tabula Smaragdina
Njegova snaga je potpuna ako se ponovo okrene zemlji.
Smaragdna Tablica
Sunce ispod (Sun Beneath) je naziv izložbe Matilde Romanjoli (Matilde Romagnoli), umetnice mlađe generacije, koja nas uvodi u svet htoničnog, ljudske prirode, samorefleksije, alegorijskog, hermetičnog, ali i insceniranog i dramatičnog. Inspiracije dolaze iz više pravaca: sa ostrva i istoimenog vulkana Stromboli, preko filma Stromboli, božija zemlja iz 1950, reditelja Roberta Roselinija (Roberto Rossellini), filma Pod vulkanom iz 1984, reditelja Džona Hjustona (John Huston) rađenom po istoimenom romanu Malkoma Laurija (Malcom Lowry) iz 1947, istinitih događaja sa ostrva Alikudi između 1903-1905, kada su stanovnici koji su jeli hleb od raži kontaminiran gljivom ergot imali halucinacije koje su se snažno reflektovale u svim aspektima života malog izolovanog društva na ostrvu (kasnije je iz ergot gljive dobijena glavna supstanca za sintetizovanje psihodelične droge LSD). Sa druge strane, ne treba izostaviti i kreativne procese sa Akademije likovnih umetnosti i livnice u Minhenu, boravak u Beogradu i rad u okviru radionice Bioskopa Balkan, kao i put na Siciliju koji je rezultirao nizom crteža, skica i art videa kraćeg formata istog naziva, Sunce ispod. U vrtlogu ideja, impresija i promišljanja izranja plastičko–likovni ansambl, jedna vrsta instalacije u prostoru Bioskopa Balkan, koja posamtrača nagoni na ličnu samorefleksiju jer je u njemu skrivena dublja simbolika koja se otkriva u slojevima.
Umetnost Matilde Romanjoli je smela, provokativna, razigrana i kontemplativna. Skulpture u bronzi, u okviru ove celine, potvrđuju njeno izvanredno tehničko umeće savladavanja materijala u kontekstu tradicionalne figuralne skulpture, uz jednu virilnu snagu istrajnosti i preciznosti u izvođenju dela. Naglašen je i istraživački, introspektivni proces koji vodi temama i motivima koji otvaraju pitanje ljudske prirode, njene determinisanosti, unutarnjeg sveta, sveta okrenutom Drugom, ali i element ekspresivnosti i intenziteta volumena, preciznost u predstavljanju portretisanih psiholoških crta, koja nagoni da se esencija bića odgonetne i prenese u formu.
Rad Dvaput ja (Zweimal Ich) je nastao u periodu 2021-2023. godine i nosi u sebi jedan snažan ekspresivni naboj koji se reflektuje svojom dimenzijom (visina: 240 cm) i formalno delikatnim ali strukturalno čvrstim kompozitnim sklopom, koje dve putene ženske figuralne predstave spaja u jedno statički zahtevno skulptoralno rešenje. Ove dve nage figure izvedene u bronzi, fokusna su tačka i centralno mesto jednog precizno iskonstruisanog mizanscena, koji upotpunjuje plastički ansambl stvarajući utisak užarenog vulkana Stromboli, na čijem vrhu su upravo one pozicionirane. U okviru ove naglašene vertikalne grupe, koja se sastoji od dve ženske figure, gde jedna figura stoji i nosi drugu na svojim plećima, posmatrač po crtama lica prepoznaje jednu istu osobu – samu umetnicu. U sagledavanju ovog dinamičkog odnosa dveju figura, možemo se osloniti na objašnjenje Matilde Romanjoli, koja ističe da su one „kao udvojeni autoportret … jer svako od nas poseduje dvostruku sliku o sebi“. U dubljem, idejnom sloju dela, u okviru same kompozicije, mogu sе naslutiti i svi oni postojeći koncepti prisutni u Jungovskom kolektivnom „nesvesnom“, ili se pak mogu crpiti iz kulturoloških matrica definisanih kroz religiju, mitologiju, umetnost, psihologiju ili filozofiju. U amalgamu pojmova večitih ideja dualiteta—od svetlosti i tame, duha i proirode, preko Neba (Nuit) i Zemlje (Geb), Ega i Ida, svesnog i nesvesnog ili sveta transcendentalnog i sveta čulnog—kao da i izranjaju ’bliznakinje’ iz ’teurgijske’ radionice u svojoj isprepletenosti, gde je jedna oslonac drugoj, upotpunjujući se i čineći jedinstvo. Sa druge strane, u njima možemo prepoznati simboliku iskonske prirode čoveka čiji se životni put odvija u večitoj alternaciji budnosti i sna, realnosti i imaginacije, razuma i emocija, aktivnog i statičnog, rada i odmora i drugih duliteta.
Ono što karakteriše kompoziciju je upravo utisak senzibilnosti, koja se prepoznaje u modelovanju forme, uz aluziju lakoće fizičkog tela, otvorenosti planova i sugestije pokreta kompozitne mase, kao i delikatnog patiniranja bronzane opne, preciznim nanošenjem tankog sloja sumpora i vode. Ima se utisak da je umetnica želela transponovati deo prirode ženskog principa, njene putenosti, lakoće i suptilnosti, uz jasno upućivanje na kontemplaciju dočaranu portretom sedeće figure čije su oči zatvorene i koje bi mogle da asociraju na stanje predaha, meditacije ili neke vrste prepuštanja, u kontrastu sa stojećom figurom otvorenih očiju, koja gleda pred sobom u punoj budnosti.
U okviru njihovog „dijaloga“ (stojeće i sedeće figure) utkano je skriveno radijalno kretanje zamišljenih projektovanih osa, koje se protežu od nogu u raskoraku, ka zemlji, preko otvorene desne šake na stojećoj figuri, kreirajući balans levoj ruci, koja pridržava levo koleno. Na sedećoj, gornjoj figuri, umnožavanje zamišljenih osa kretanja pronalazimo u vidu ispruženog kažiprsta uperenog nagore desno, kao i glave okrenute nalevo dole. Sve ovo upotpunjuju dominantne paralelne ose, koje se kreću od kolena sedeće figure i neka su vrsta „usidrenja“. Iako je ova figuralna grupa naizgled vrlo statična, ostvaruje se utisak koncentrisane snage, dok uz pomoć ovog skupa linija kretanja, koje se ukrštaju i radijalno šire, projektuje se aluzija ekspanzije i suptilne tenzije.
I upravo ove dve senzualne ženske figure stoje stameno u središtu grotla vulkana i odolevaju spoljnim uticajima u svom prkosu, koju naročito mladost nosi sa sobom, i determinisanosti da u slobodi budu ono šta jesu i ispolje svoju životnu i kreativnu volju. Aktivni vulkan, iz čijih dubina dopire lava, može biti metafora kreativnog haosa iz kog se rađaju oblici uz pomoć užarene otopljene magme, poput usijane bronze koja pronalazi svoj put u procesu livenja. U simbolici vulkana je skriveni podzemni svet, svet Haosa, nesvesnog, bezdana, Pakla i straha, ali uprkos tome u samoj vatri je i transformišuća, pročišćujuća sila, koja poput alhmemijskog procesa transmutacije i pretvaranja olova u zlato vodi ka stvaranju Filozofskog kamena. Na taj način, možda možemo sagledati i ansambl koji nas posmatra uzdignut i u kome je naglašen njihov projektovani samorefleksivni aspekt.
Figuralnu grupu Dvaput ja, upotpunjuje niz od oko 40 belih gipsanih ploča (40 x 40 cm) sa natpisima, koji su spontano urezani i odnose se na misli umetnice, njenih prijatelja i ljudi koje je sretala, ili na sentence iz filmova, kreirajući sve zajedno stazu ka vulkanu. U okviru kratkih rečenica, koje su sačuvane na površini ovih ploča, ističu se misli poput: Realnost se kretala na različite načine; Pod je lava; Poljubi moj auto; Spavaš li? Ne, bavim se svojim biljkama… Svojim projektovanim kontekstom, natpisi na nepretenciozan i duhovit način oslikavaju vrtlog svakodnevnih misli, koje se brzo smenjuju i čije značenje vremenom bledi i pada u zaborav, što na nekim od tablica, koje su namerno slomljene, možemo prepoznati. Sa druge strane, možda se u njima može naslutiti i protok misli, koji večito izmiče, vrluda i množi se, i u svojoj nestalnosti se osipa i gubi svoju celovitost. Da li su upravo ove ploče metafore fragilnosti koncepata, ideja, predstava, uverenja, identiteta, pa možda i same svesnosti?
Kao poseban kontrapunkt belini ploča, sa njihovom jasno naglašenom konceptualnom potkom, nalazi se jedna grupa figura malog formata u bronzi (visine oko 20 cm), koje su u različitim položajima naslonjene na neke od ploča na podu. Ove figure sa crvenim propelerima na leđima, u svojoj zamisli se oslanjaju na tradiciju asamblaža 20. veka, koji se, ne samo u slikarstvu već i u vajarstvu moderne, isticao kao inovativni koncept spajanja različitih materijala u cilju inkorporiranja predmeta masovne proizvodnje kreiranjem novog polja za eksperiment i često agresivniji plastički izraz, koji će izaći iz okvira tradicionalnog i po pitanju materijala i po pitanju tehnike. Na posletku, ovi radovi, u okviru kojih je primenjena kombinacija različitih materijala, odaju eho ranih asamblaža prošloga veka, poput dela Pabla Pikasa (Pablo Picasso) „Babun i mladunče“ iz 1951. godine, u kome je glava babuna zapravo automobil igračka.
Sa druge strane, treba istaći da Matilde Romanjoli, na jedan tehnički precizan način, oživljava upravo ove figure kreiranjem varijacija telesnih položaja (ležeći, sedeći ili polusedeći). One poseduju grublju fakturu uz redukovanje detalja, u poređenju sa figurama Dvaput ja, dok im spajanje jasno definisanih volumena, uz dodavanje crvenih propelera akcentuje njihovu drugačiju, izmenjenu „prirodu“, ali i sugestiju pokreta i dinamičke energije, kao zamišljene rotacije. Možda upravo u takvoj plastičkoj celini prepoznajemo metaforu unutarnjeg pokreta, svega onog što nas inspiriše da se uzdignemo i odupremo statičnosti, poput životnog elana i unutarnje sile proistekle stvaranjem i samim postojanjem.
Kao protivteža ovoj grupi figura malog formata „suprostavlja“ se rad Tomos, koji je takođe izveden u tehnici asamblaža. Posmatrajući ovaj rad, mi prepoznajemo metalnu školjku motora za čamac neutralne bež boje na koju je pričvršćena ruka od aluminijuma. Ova konstrukcijska „mašina“ odaje utisak mirovanja, ona ne poseduje motor niti propeler, poput figura sa propelerima, te nema aluzije pokreta. Mogli bismo zaključiti da ovaj rad ima ulogu neke vrste nemog „posmatrača“.
Pored figura sa propelerima i Tomosa, Matilde Romanjoli u svoj vulkanski svet uvodi i figure sa listovima, takođe malog formata. Stilizovani listovi, koji su pričvršćeni za delikatno izvedene konstrukcije poput tankih stabljika, nalaze se najčešće između dveju figura. One predstavljaju u simboličkom smislu stanovnike koji žive u podnožju vulkana, ali koji su zaštićeni od pepela, kamenja i lave upravo lišćem koje nose, natkriveni i zaštićeni od spoljnih uticaja. U ovom insceniranom fantazmagoričnom svetu može se prepoznati sadejstvo sveta ljudi i sveta prirode. Oni nisu u sukobu, već u nekoj vrsti sazvučja, uz prihvatanje međusobno različitih priroda, koje utiču i menjaju jedna drugu u esencijalnom smislu u vremenskom toku. Da li u njima možemo prepoznati veličanje snage prirode i njene sposobnosti da bude zaštitinik ljudi, ukoliko se oni povinuju njenim zakonima?
Sastavni segment izložbe Matilde Romanjoli čine i crteži, skice, digitalni printovi i video rad istog naziva kao i sama izložba. Pored navedenih skulptoralnih dela u okviru konstruisanog vulkanskog sveta, umetnica približava život ljudi sa Sicilije uz pomoć crteža izvedenih ugljenom, koji su nastali na proputovanju i u maniru su brzo izvedenih krokija. Crteži podsećaju na kadrove iz crno-belih fimova italijanskog neorealizma nastalih četrdesetih i pedesetih godina 20. veka, na kojima su zabeležene scene sa ulica, iz svakodnevnog života. Pored crteža ističe se video rad, kraćeg formata, koji je snimljen na arhipelagu Eolskih ostrva i koji je inspirisan halucinacijama stanovnika ostrva Alikudi, zbog konzumiranja kontaminiranog raženog hleba. U okviru videa možemo videti umetnicu koja hoda pored vulkanskog grotla, konzumira hleb i ulazi u stanje halucinacija. Da li zapravo ovaj video rad ukazuje da sve ono što je neobuzdano, nepredvidivo u ovoj konstelaciji ne mora biti prepreka, već sila koja preobražava telo i um i iz koje se može crpiti snaga koja pročišćava, kristališe i učvršćuje ideju kao posledicu unutarnjeg procesa?
Uronjeni u kreativni svet i umetnički izraz Matilde Romanjoli, u okviru izložbe Sunce ispod, možemo sagledati ovaj predstavljeni likovno-plastički ansambl kao metaforu ljudske transformacije, uticaja sveta i okolnosti oko nas na naš život, probijanja sadržaja imaginacije (lave) iz dubina sopstvenog bića (Zemlje), uzdizanja iz nesvesnog, hipnotičkog, skrivenog, uz pročišćenje od svega suvišnog, statičnog, efemernog, neintegrisanog, kao I savladavanje svojih suprotnosti i dvostrukih priroda u prožimanju i integrisanju svih segmenata ličnosti koji vodi jednom ekvilibrijumu. U bogatstvu ideja umetnice prepoznaje se poetika, koja je sublimna, čuvstvena, filozofska, dok je njena izražajna snaga preneta u formu na ivici rafiniranosti i ekspresivnosti, intenzivna u podtekstualnom potencijalu, uvodeći um u stanje budnosti i preispitivanja. Sam naziv izložbe se može sagledati kao proces lične inicijacije, osvetljavanja skrivenih kutova psihe, unutarnjeg pokreta, kako u mehaničkom, tako i u duhovnom kretanju napred, što nas upravo sve ove figure i podsećaju. U svetu uma i ideja, koračamo ka sopstvenom liku koji kreiramo uprkos ličnim poteškoćama, ili onim nametnutim spolja. Taj lični proces prisutan u vremenu i prostoru u kome živimo, sa dominantnim društveno-kulturno-istrorijskim kontekstom, u večitoj refleksiji i poređenju novih sa starim idejama i senzacijama, se spoznaje kao misterija života koja nas oblikuje, ili kao što je Barbara Hepvort (Barbara Hepworth) govorila: „Telesno iskustvo…je centar kreacije“. Analogno tome, da bi simbolično „Sunce“ Matilde Romanjoli zasijalo iz „dubina ispod“ potreban je prostor, kretanje i iluzija vremena, u kome se tanka linija onog što je sada i što je bilo juče stalno pomera i prepliće kroz čula i um umetnice, a potom i posmatrača.
Dejan Vučetić, istoričar umetnosti
