Bioskop Balkan
23.10.23.
Centralni fokus izložbe “Ofsajd” je razmatranje pitanja o samoj prirodi umetnosti – njenoj sadržini, učinku i publici. Ona pred gledaoca suprotstavlja dva narativa – jednom o Umetnosti sa velikim U, koja je samodovoljna, okrenuta sebi samoj i pripada galerijskim prostorima, i drugom o umetnosti koja veruje da može da uđe u svakodnevni život pojedinca, bude socijalno angažovana, i kojoj ulazak u muzejske i galerijske prostore može biti pre kraj nego početak delovanja.
Takvo konfrontiranje nameće dijalog o mogućnosti umetnosti – ili, uopšte, njenoj potrebi da prevaziđe granice artificijelnog i adresira realan svet oko sebe, uključujući i društvenu marginu, ali i ono sto je tradicionalno smatrano “ne-umentičkim”.
Posmatrač se susreće sa tri celine koje na svoj način komuniciraju pitanje involviranosti umetnosti u polje socijalne angažovanosti. Prvo, platna Milice Vučković se poigravaju sa referencama na istaknuta umetnička dela birajući umetnost za temu umetnosti, ali i tradicionalni medij poput slikarstva za svoj izraz, kao komentar na princpe samodovoljnosti umetnosti zatvorene u sebe samu. Dok se sa jedne strane čini da slike daju ironičan osvrt na ovakve umetničke prakse, sa druge strane one i brane pravo na takvu vrstu stvaralaštva. U sledećem koraku, u radu Milana Maksimovića, umetnik pokušava da pronađe način da uključi angažovanost u svoj rad: ispisane rečenice predstavljaju isečke dominantnog diskursa o “Drugom”, koje Milan unosi iz domena ne-umetničkog (komentari na društvenim mrežama), birajući konceptualni medij za stvaranje umetničkog predmeta. Umetnik je ovde u ulozi medijatora i komentatora društvene realnosti i nekih njenih nasilnih manifestacija – ali da li on(a) može imati legitimitet da u ime takve realnosti ili onih koji takvu realnost žive progovori? Na posletku, tu je ulični svirač – realnost koja predstavlja samu sebe, svoj glas, bez interpretacije. Doveden u polje umetničkog, ili u galerijski prostor, i sam postaje umetnički objekat (ali i subjekat).
Može li se onda prezentacija zameniti umentičkom reprezentacijom? Kakva je uopšte uloga umetnika kao kreatora ili posrednika u komunikaciji društveno angažovanog sadržaja? A ako je umetnik tu samo da bi stvorio prostor da se glas sa margine čuje – ima li prostora za njega u takvoj umetnosti, ako i sam ne pripada onima o kojima govori? I, na posletku – ko je onaj kome se takva umetnost obraća, i može li (ili želi li) biti nosilac društvene promene?
Izložba Ofsajd ostavlja posmatrače da kroz sukobljavanje triju datih predstava sami odgovore na ova pitanja – a možda i više od toga, da promišljaju svoju odgovornost kao posmatrača.
Dipl. Ist.um. Mia Kisić
Foto: Izabela Milanović
