Autorski tekst
Nemanja Mate Đorđević
O slikarstvu Borisa Lukića
Neke se pouke nameću same od sebe. Slikarstvo, dakle, u prvom redu svojom savešću kroz istoriju i tehniku uspeva nametnuti, licem u lice, ono što je konkretno: dobro ili lepo nasuprot mučnom i uvek prisutnom zlu. Zato je razočaravajuće tražiti veću i apsolutniju utehu bilo gde osim u samom slikarstvu. Šta se, zapravo, dešava u slikarstvu? Ono samo po sebi neguje i slavi svoje žestoko poreklo. Tamo gde vlada praznina, gde se oblik otima i gde slika stvara duhovno iskušenje nastaju toponimi slikarstva. Da ne bude zabune – o slikarstvu se („o njemu, pored njega ili izvan njega“) svakako najviše govori jezikom koji se čini sasvim „uništenim“. Zla je kob prinuda kulture da filozofski i pesnički opiše jedan prostor koji je reprodukovan na način koji jezik ne samo da nije u stanju izreći već znatno kaska. Slika se, zapravo, nalazi na prostoru želja. Na prostoru koji je, bez obzira na motiv ili razvoj, poetiku ili filozofemu, mutaciju ili egzistenciju, iscrpljeni prostor namere slikara. S tim u vezi, naš virtuelni jezik u susretu sa starim jezikom (lettre de noblesse) deluje „isprano“ i „istrošeno“. Može li nam slikarstvo dati smisla i malo utehe? Nažalost, dejstvo istorije i teorije, formalno ili političko, zapravo je nemoćno u odnosu njega. Takav je slikar Boris Lukić. Ako njegovo stvaranje nazovemo osećanjem ili svešću, vrlo brzo ćemo saznati da on svoje postupke nateže na strune unapred pripremljenog terena – iščitanog, zamišljenog ili predviđenog, pokušavajući da nas smesti iznad uslovljenog shvatanja sopstvenih tema. To odstojanje od teme pojavljuje se poput pretnje, a načelno kao naizgled haotična funkcija filigrantski brušene mašte koja nas draži na ivici sna, jave, realnosti, fikcije i prikaza.
Telo (ili Otkrovljenje)
Sa platna nas gleda istegnuto telo na kome su ispisane reči. Potpisnik značenja ispisanog na telu je autor, ali je kreator natpisa u samom sistemu slike nepoznat. Čini se da je telo udica za promišljanje samog natpisa. Katkad je persona okružena bezgraničnim pejzažom, bez početka i kraja, dok je na drugim platnima unutar ispražnjene sobe beketovskog karaktera. Nameće se simbioza koja je u slici, zapravo, sve vreme prisutna – simbioza egzistencije i istorije. Telo je kao pista za iskušenje, znakovni mamac, nepomično poput Sfinge. „Osakaćeno nago” u otvorenoj matrici „nudističke katarze“ (Borisov ex libris). Seksualno iskušenje je isključeno, kao i jeftina pornografija. Šta, dakle, jedno slikarstvo ovakve naracije može zapravo izazvati, osim da tu teritoriju proglasi mrtvom zonom? „Dekadentno-veliko-ala-De Sad“ nam u ovom slučaju izmiče. Delo na taj način upravo suprotno voajerskom prosedeu kreira jednu antiperverziju kao model kojim operiše. Moćne kompozicije prizivaju „dečje oko“ u posmatraču – iskrenu odsutnost deteta. Tlo je zahuktalo od poteza kista. Dakle, platno interpretira predtekst, vlastitu ivicu i artikulaciju, označujući zanat autora i njegove posledice kroz teksture ili otisak. Slikar taj svoj „rub i oblik“ poteza pretvara u „detonaciju“! U beskrajnost ritma, preskoka – margine – pauze – zasićenja – zaronjenosti kretanja ili krštenja. Upravo taj Lukićev kist uspeva rasplesti čvorove koji ne samo da su evidentni na platnu već u ovim rečenicama uzimaju danak svojim upaljivim tonom.
Flora i fauna (ena-Lobanja-Anima)
Sve što postoji u prirodi je živo biće. Ako ne biće, onda je makar (po Spinozi) supstanca koja se ne može promisliti pa ni zamisliti – slučajno. Sama po sebi, priroda je Bog – utvrđena nužnost. Znamo li za bolji primer od prizora u prirodi, koja nam ukazuje beskrajnu površinu pejzaža? Nije li svaka primenjena proporcija čoveka naspram nje nemoguća? S druge strane, priroda je „đavolja crkva“ (Antihrist, Lars Fon Trir). U svom svođenju, ova ideja bdi nad muškim i ženskim principima prirode. Poručuje nam stanje promašenih vrednosti (neurozu, agresiju, sumanutost, perfidiju, bolest i sl.), neizdrživo stražareći nad oslobađanjem od svake odgovornosti. Na taj način čini da se određena vrsta čistote bića ukalja zlom katarzom generisanom iz Mistične šume ili pejzaža. Da li je takva vrsta transcedentnog pejzaža poznata Lukiću? Na prvi pogled čini se da je autorov postupak slikanja lak. Naizgled je lep. Ali i opasno moćan kao dar. Kod Đakometija, lobanja je osuta bubuljicama, a slikar Lukić stavlja lobanju naspram jednog bića. U zajedničkom kadru je snaga, težina dimenzije i anatomije. Katkad je lobanja usamljeni magični predmet usred flore bez objašnjenja. Jasno utvrđujući ovu vezu, možda nam je teško da poverujemo da je ikada naslikano nešto slično. Osećamo taj simbol ljudskog roda koji je gigantski provlačen i beskrajno eksploatisan kroz istoriju, doslovno. Postojeća istorija umetnosti se bavi beskrajnim „umnožavanjem“, svakako u „zabludama koje su opasne po zdravlje“. Sezan je u svoje vreme bio optužen da je „ubio neposredan treptaj života u slikarstvu“. Bodler je tvrdio, polemišući sa Didrovim stanovištem o samom Goji, da je Goja ogolio čoveka do mere koja je srušila ogradu između salonskog života, slikarstva i literature. Cenim da je Boris Lukić za lepo i uzvišeno neodvojivo vezan.
U svoje vreme, Melvil je u svojim takoreći dnevnicima uspevao zabeležiti, oslanjajući se na omofagiju (poput Karla Fogta i Žira de Riala), ljudoždera kao časnog i čovekoljubivog u krugovima prirode pred svojim dnevnim rutinama života. Čovek-zver je drevni mit – arhetip koji, koristeći luminativni i aberativni prostor, sa oduševljenjem prepoznajemo na Lukićevim slikama. U novijoj seriji radova, Lukić upravo tu životinju mitski uzdiže, ne svodeći je na simbol, već joj daje autonomiju Gospodara. Prikazuje kretanje zveri, savršeno neokončano žrtvovanje čopora (pasa, vukova, hijena itd.) za plen, osvajajući teritoriju šume ili parka. Gozba ili opstanak? Ne postoji sigurno mesto sa kog ispitujemo uzrok koji nagoni životinjski svet da postupi tako hiruški precizno u samoodržanju. Mi promatramo i tiho slušamo svoj unutrašnji nemir. Uzaludno, zar ne? A zatim takvu scenu pripisujemo ljudima, dok za isto krivimo životinje. Te razdiruće scene, nepropisane žanrom, nisu ni ofucane, a kamoli demodirane. One drže do bogatstva. Onog bogatstva koje nalazimo kod Šekspira ili Tolstoja, kod Goje, Velaskeza ili La Tura u eksploziji vrline. Ovo je tema koja ima pravo da bude izvan i iznad navika savremenosti i svakodnevnice! Upravo je taj doprinos Lukića sonata za sebe. Putenost na aktovima je daleko od užasavajućeg, ali govori o boji koja oslikava nevidljivu košuljicu kože, opnu ispod koje naslućujemo krvotok, meso i kosti. Takvo telo je doslovno „isceljeno“ činom slikanja. Ostaćete „bez reči“ – jer je telo odašiljač koji zrači u susretu sa životinjom, kapitalnim gavranom ili mašinom dok je u blaženom stanju. Opasnost je samim tim još veća jer je taj kadar utrljan belom bukom aparata koji je naizgled nečujan. U tom kadru kucaju dva odvojena srca (majke i ploda u utrobi) pod blagim zujanjem aparata. Da li je treće srce puls mašinskog napona u vidu nečujnog zujanja? Autor je svestan opasnosti i uprošćenih poruka. Zbog toga je preko potrebno slikarstvo visokog stila koje to opravdava. Ono zapravo šalje svoje izaslanike na Zemlju, i mi to znamo. Kada stojimo pred platnima autora, znamo da je zanet tvrdoćom zanata. Ako isključimo taj i takav specifikum slike, ko će nam dočarati čipku i sneg, ko će ramena zemljanog tla opasane bedemima šume, bele prste ljubičica, slomljeno ptičje gnezdo ili šumske oči predstaviti budnim ako ne slikar, iznutra bez varvarske osećajnosti?
