Autorka teksta: Jovana Pikulić
Izložbe imaju raznu publiku, ali najlepša publika su deca. Razlog za to je što su deca najiskrenija publika koja, često surovo, saopštava svoje utiske o nekom umetničkom delu, a zainteresovati ih je pravi podvig. Upravo iz ovog razloga, moram da se osvrnem na jednu zanimljivu posetu Bioskopu Balkan koja se desila prošle godine, tokom izložbe Drugi Svet. Deca iz jedne novobeogradske škole došla su da vide ovu zanimljivu izložbu, koja je postavljena prvenstveno zahvaljujući širokogrudoj predusretljivosti kolega iz Centra za promociju nauke. Višegodišnje iskustvo u stručnim vođenjima kroz izložbe nije umanjilo moj osećaj straha da stanem pred ovu nezgodnu publiku koja, u najčešćem slučaju, nije upoznata sa umetničkim teorijama koje stoje iza belog kvadrata na beloj pozadini, izlaganja pisoara i nađenih objekata, performansa sa gomilom kostiju i sličnih modernih i postmodernih pojava – niti ih mnogo zanimaju. Lepota umetnosti je što ona postoji kroz oči posmatrača, a lepota stručnog vođenja jeste staviti se u poziciju posmatrača da bi mu se približilo jedno umetničko delo. Lubarda je umetnike poistovećivao sa tranzistorima koji svoju umetnost samo prenose sa drugog mesta, iz nekih viših sfera duha, ali isto se može reći i za kustose i vodiče koji rade po muzejima i galerijama. Njihovo umeće ne svodi se na to da tumače umetnikove namere (što je i nemoguće), već da se izatka jedna nova priča koja će delo približiti posetiocima. Upravo iz tog razloga, ni jedno stručno vođenje nije isto.
Magija ovog vođenja bila je u reakcijama dece. Moram da priznam da sam danima nakon ove posete razmišljala o njihovim ushićenim licima sa toplim osećanjem da je jedna izložba zaista važna stvar, koja je u stanju da menja pojedince, podstakne na razmišljanje, menja svet. Tema izložbe je doprinela dečjem entuzijazmu – umetnost i nauka. Većina izloženih umetnika učestvovala je na Art and Science programima Centra za promociju nauke i razvijala se pod okriljem ove institucije, koja na pravi način promoviše simbiozu nauke i umetnosti. Novi mediji su nešto što je blisko mlađim generacijama koje rastu na društvenim mrežama i ne mogu da zamisle svet bez mobilnih telefona. Upravo iz tog razloga je ova simbioza veoma važna. Njen cilj je vraćanje umetnosti u život, koji se u današnje vreme odvija i u svetu tehnologije i medija.
Vrhunac posete bio je rad Milana Ličine Transinformator. Ličinina svetlosna instalacija je jedini rad sa izložbe Drugi Svet koji je posebno produciran, osmišljen za potrebe ove izložbe. Njegov rad posvećen Tesli je osmišljen pet minuta pošto smo seli na kafu, usklikom „ imam ideju!“ (ništa mu nije udarilo glavu tom prilikom…), a realizovan ubrzo nakon toga. Njegov entuzijazam u tom trenutku nije bio nimalo manji od entuzijazma dece koja su prilikom posete posmatrala realizovano delo. Instalacija je postavljena na nivou -2 Bioskopa Balkan, gde je stvorila jedan mikroambijent koji podseća na ulaz u jedno veliko proročište. Na zidu su se projektovale rečenice pripisane Tesli koje je generisao računarski program obučen kroz analizu autentičnih pisanih izvora samog naučnika, različitih tekstova i intervjua sumnjive autentičnosti, u cilju kopiranja stila izražavanja kako Tesle tako i konstrukcije fake news naslova. Rečenice su se generisale uz prikaz Teslinog asihronog motora, a njihovo stvaranje propraćeno je rečima „ ПРЕДАЈЕМ ЕТРУ“ i svetlosnim impulsima koji komuniciraju prenos podataka i pulsiranje elektromagnetnih talasa. Ličina je brižno stvorio iluziju Tesle koji namerno piše ćiriličnim pismom, dok su njegova leksika i način izražavanja kopirani sa namerom da se istinitost atribucije rečenica Tesli ne dovede u sumnju. Ličinin Tesla je poput Čarobnjaka iz Oza. On postoji samo kao lažna slika, ideja, dok mu neko drugi stavlja reči u usta. Kad bi te reči bile neodmerene, neprimerene onome što verujemo da bi Tesla mogao da izgovori, otvorila bi se zavesa i nestala bi iluzija. Iza njegove zavese stoji kompjuterski algoritam, čarobnjak savremenog doba.
O Tesli već kruži mnoštvo dezinformacija, mitova i legendi i upravo na tome počiva ideja Transinformatora. Tesla je uzdignut na rang nacionalnog heroja kome su posvećene pesme, dok se pitanje njegovog identiteta provlači po medijima. Da li je medijski Tesla stvarniji od Ličininog? Deca su u prostor Transinformatora kročila veoma obazrivo, kao da kroče na sveto mesto. Narednih nekoliko minuta proveli smo postavljajući Tesli raznorazna pitanja, a on je pružao kriptične proročke odgovore. Da li nam je odgovorila instalacija ili Teslin duh? Svi znaju da je Tesla toliko ovladao naukom da je mogao da putuje kroz vreme i komunicira sa nama nepoznatim civilizacijama. Da deca nisu imala obaveštenja o samoj instalaciji i njenom nastanku verovatno bi poverovali da su u pitanju stvarne izjave autora.
Ova anegdota ima važnu poruku: deca formiraju svoje ličnosti na osnovu onoga sa čim se susreću i svojim utiscima o tim ličnostima i pojavama. Informacije koje im se pruže u ranom dobu su ključne za njihov razvoj, a svetu je potrebno malo idealizma i lepote. Muzeji i galerije nisu samo prostori sa umetninama – oni imaju i kustose, galeriste, volontere, koji neguju pedagošku ulogu ovih organizacija i ustanova.
Umetnost može da menja svet!
Živela umetnost!