Na pola puta tog našeg života
nađoh se usred neke šume mračne
jer prav put duša izgubi sirota.
Dante Aligijeri, Prolog za celu „Komediju“,
preorkestracija Kolja Mićević, Rad, 2007.
Teška vremena zahtevaju dobru literaturu, te molim čitaoce da mi ne zamere što serijal članaka o umetnosti započinjem uvertirom u jedno od književnih remek dela čovečanstva, uprkos tome što stihovi uvode u turobno putovanje po Danteovom „Paklu“. Znam da je neumesno da dama otkriva svoje godine, ali moram da primetim da je „pola puta života“ po Danteu doba od 35 godina (tumačeno po pesnikovoj analizi životnog toka u Convivio IV 23) u čemu nađoh mnogo simbolike jer, avaj, upravo me u tim godinama dočeka ova velika kriza moje generacije. Odmah moram da naglasim da ne pravim nikakva poređenja između sebe i velikog pesnika, već samo beležim pojedinost koja me, moram priznati, izuzetno zabavila.
Kao pravi ljubitelj umetnosti, dočekah proglašenje vanrednog stanja obnovom Bergmanovog „Sedmog pečata“, što trenutno ne preporučujem nikome unatoč aktuelnosti teme filma i ingenioznosti Bergmanovog predstavljanja lične i kolektivne krize u doba Krstaških ratova.
Upravo će to biti tema nekolicine kratkih eseja posvećenim umetnosti- na koji način je ta velika kriza čovečanstva koja je započela pre skoro hiljadu godina promenila kolektivnu svest i samim tim i umetnost.
Strah od Apokalipse
Kada je Danteov savremenik Đoto oko 1305. godine oslikao Kapelu Skrovenji u Padovi , na Raspeću je predstavio čoveka, a ne Boga. Ispod krsta nalaze se Hristovi najmiliji, najprisniji sledbenici, sa izrazima lica i položajima tela na kojima se jasno ogledava njihovo duševno stanje u tom zlom času Hristovog ovozemaljskog odlaska. Tako nešto je bilo nezamislivo pre Krstaških ratova. Isticanje Hristove ljudskosti bilo je, naprotiv, nepoželjno, jer je tema njegove dvojne prirode- ljudske i božanske predstavljala kamen spoticanja teoloških rasprava još od ranih vekova hrišćanstva. Studeničko Raspeće, predstavljeno živopisnom projekcijom u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti u okviru nedavno zatvorene izložbe „Duhovno i kulturno nasleđe manastira Studenice – drevnost, postojanost, savremenost“, poseduje pathos uzdržaniji od Đotovog rešenja, dosledan vizantijskoj tradiciji u kojoj se žalost prikazuje prinošenjem ruke ka licu. Delo anonimnog studeničkog živopisca i Đota deli sto godina, ali ih povezuje isti sentimentalizam i težnja dvojice umetnika da posmatrača uvedu u intimni krug Hristovih pratilaca, da ga načine saučesnikom u intimnoj sceni patnje. Težnja da se istakne Hristova ljudska strana, nama bliska, njegova humanost iskazana kroz ovozemaljsku patnju i teskobnost njegove žrtve, u vizantijskoj umetnosti pojavljuje se počev od 11 veka paralelno sa ratovima koji su doveli do krize vere srednjovekovnog čoveka. Neizvesnost ratne svakodnevnice i širenje nove religije koja je ugrožavala sam temelj hrišćanske vere srednjovjekovnom umu delovali su kao najava nastupajuće Apokalipse. Kuga koja je u Evropu stigla nedugo nakon završetka krstaških ratova doživljavana je kao potvrda apokaliptičnih predskazanja. Jedina nada srednjevekovnog čoveka predstavljalo je uverenje da je Bog zaista sposoban za milost.
Dokaz te milosti je upravo Hristova Inkarnacija, njegovo rođenje koje je imalo za cilj njegovu Pasiju na krstu zarad spasenja čovečanstva.
U narednim objavama predstavićemo pojedinosti razvoja pasione pobožnosti, kao i neke specifične religiozne i umetničke prakse koje su nastale kao posledica krize srednjovekovnog čoveka.
Nadam se da će vas predstojeći članci podučiti i zabaviti, uprkos tematici koja je izabrana u nadi da će trenutni nemili događaji kao posledicu imati obogaćenje kolektivne svesti humanim sadržajima.
U nadi da ćemo se uskoro oprostiti i otići da nađemo novu zabavu.
Jovana Pikulić