Raša Todosijević 1980
Putnik koga noć zatekne u Beogradu a radoznalost odvrati od samoće hotelske postelje, može svratiti u kafanu “Kod Ogledala”. Tamo će, iz usta Pripovedača, tajno, na uvo, za čašu crnog vina, čuti priču o Jednorogu. Priča o Jednorogu, kratka i pregledna, nalik malom mermernom reljefu, spada u red najzagonetnijih beogradskih priča.
Prema jednom dosta retko kazivanom obliku ove alegorije, posvećene ljudskoj sudbini, veruje se da su brda Beograda i gusta šipražja duž rečnih obala bili nešto kao snevana Arkadija i postojbina te čudesno lepe životinje. Za Jednoroga se kaže da je jedinstven – stvor jedne dobi, prilika bez svog para, srodnika i naslednika. Predanje kaže da Jednorog liči na belog kratkodlakog jarca, da je brz, lukav i surov. Njegovu nežnu belu glavu s očima boje osnučanog meda, krasi dug, preteći oštar rog.
Njegova nenadana javljanja na obrisima brda uvek slute da će se nešto neočekivano uskoro zbiti. Dok mala ptica u šumskom mraku svojom umilnom pesmom najavljuju predstojeći dan, dotle pojava Jednoroga nalikuje mutnoj zebnji, majčinskoj brizi, nedokučivom belegu, ukrasu sudbine ili otegnutoj jeci nevidljivog lovačkog roga koja se razleže s onu stranu reke i opominje da je blizu ono neznano što će neizbežno doći. U duše čestitih ljudi, ni brza sreća ni očekivano prokletstvo ne unose toliki nemir koliko taj usamljeni jednorogi stvor, vesnik i utelovljenje strašne neizvesnosti.
Kada se uokolo počne pričati da je Jednorog vidjen u blizini, da je tu, i da nas njegove skrivene oči nedremano motre, to je pouzdan znak da se Sudbina nasedela, da ustaje, proteže noge i započinje svoj strašan ples.
Predanje veli da se do sada nije našao ni hrabar a ni vešt lovac, sa psima i oružjem, koji bi se mogao pohvaliti da je silom uspeo da uhvati Jednoroga. No, kako to obično biva, ono što se ne može zadobiti snagom, lovačkom veštinom il’ časnom borbom, postiže se lukavstvom.
Tamo gde se Jednorog najčešće javlja, a to su zapušteni ružičnjaci u modro predvečerje, treba dovesti jedru devicu i tu je ostaviti da čeka u osami. Jednorog, stvorenje kome su stari narodi pripisali lik čiste umilnosti i okrutnu narav ranjene zveri, osećajući blizinu devičanstva zaboravlja na urodjenu opreznost, prilazi lepojki, polaže svoju glavu u njeno toplo krilo i tone u san. Lovcu preostaje da se nečujno prikrade, da iz devojačkih očiju dobije potvrdu povoljnog ishoda zlokobne zamke i da potom usnulom Jednorogu lako probode srce.
I I
O ljudima koji su mudrošću i maštom uspeli da razgrnu nešto od tajne predanja o Jednorogu, nadahnuto se pisalo da su umeli da od divljih proplanaka narodnog kazivanja stvore skladne vrtove poezije. Medjutim, imajući u vidu neka sitna, naizgled neupadljiva zamagljivanja oko onoga što rog nosi a devica jeste, postoje dobri razlozi za podozrenje i tvrdnju da te časne starine nisu baš u svakoj prilici bile nepristrasne u objašnjavanju smisla tog slikovito tkanog štiva o Jednorogu. Po volji ove ili one sede brade, u ovoj ili onoj zgodi, Jednorog beše čas huda senka naveštanja naše propasti, čas andjeoski glas o našem spasenju.
Ti stari pripovedači, svetlucavi razum tame na pomolu, kao i svi ljudi od krvi i mesa, bejahu dosta nepouzdani tumači prošlosti i prilično daleko od svetačkih slika kakve su o njima stvarali i svuda širili njihovi manje ugledni nastavljači i kasnija lakoverna pokolenja koja se sabiraše u kafani “Kod Ogledala”.
Vodeći računa o svemu i svačemu, ponajviše o slavi i dobiti, stiče se uverenje da su te mudre glave skrenule sâmo korito priče, istrgle i skrile mnoga važna pramenja raspleta i pritom do neba izdigle vrlinu ustrajnog devičanstva spram iskušenja vitkog roga, zaboravljajući u toj prepredenoj igri oko devojačke pizde na svoja sveta poslanja.
Tako ispade da su dovitljivci uspeli da sred srca ljudske vere preobraze pomamnog arkadijskog stvora u uškropljenika i okrutnog tamničara ženskih slasti. Drugim rečima, njima podje za rukom da u nekoliko naraštaja izmene tokove duhovnog nasledjivanja i svega ostalog što uz to ide. Danas, kada trnu i najsjajnija sećanja, zaludno je pitati se u kakvoj su sprezi Jednorog, taj hitri lovac na pohotljivi smeh razuzdanih devojaka, i onaj jezivo pokorni sluga, kušač ustajale vode, stvorenje kome silnici dodaše teške konjske kopite, smrdljivi lavlji rep i strašan nalog da bdi nad raspupelom curom sve dok joj se ne sparuši devičnjak, utihnu strasti, i dok ne postane zbrčkana zlooka baba.
Poznavajući najkrhkija mesta ljudske ćudi i smisao svih zavaravanja oko besmrtnosti, ti i takvi preci današnjih propovednika učenja o boljem životu, vremenom su do dogme utvrdili čudan nauk po kome Jednoroga može ukrotiti isključivo cura čiste duše i netaknutog devičnjaka. Tobože radi opšteg dobra, pravde i konačnog izbavljenja od jadi smrtnosti, oni ustoličiše ničim čestitim potkrepljenu tvrdnju o svrsishodnosti neizbušenog jumfera u uskladjivanju zemaljskih stvari spram nepredvidljivog delovanja sudbine koju najavljuje samotni Jednorog.
I I I
Kopča kojom Pripovedač, pun sebe i svoje otrcano-urotničke teatralnosti, zatvara kutiju legende o Jednorogu, nekome se može učiniti jeftinom vašarskom djindjuvom koja poseduje mističnu privlačnost velikog dijamantskog broša samo donde dokle seže uticaj omamljivog levantinskog žagora u polumračnim prostorima kafane “Kod Ogledala”.
Pri svetlosti dana, za čoveka koji se iz znatiželje ili pukom igrom slučaja zadesio na tom opasnom rubu svetova, ta će kopča ostati u sećanju samo kao kakva prostačka smicalica neuljudnog provincijskog šarlatana koji pred zgranutom i zajedljivom svetinom ume na vešt i sebi svojstven način da pretvori tudj novac u šaku plehane vojničke dugmadi. Za siromašnog čoveka i za sve one nesretne duše što žive život bez izbora, smisao kopče ili smisao pripovedačeve završnice, taj nejasni pečat nad tajnom priče, nosi neporecivu, teško pojmljivu i uništavajuću privlačnost iluzorne odmazde, za sve one dugo taložene i nikad stvarno ispravljene nepravde obezvredjenog života.
Dakle, kao što se može pretpostaviti, Jednoroga niko nije uspeo da ulovi. Nisu bile dovoljne svesne žrtve hiljada gologuzih svetica, ni sva njihova noćna bdenja, razdrljene mantije, dahtanja, prenemaganja, fanatični uzdasi i lažne ekstaze po zaraslim čestarima u smišljeno zapuštenim ružičnjacima, e! da bi se uhvatio Jednorog i na taj sumnjiv način pribavio rog, koža i papak kao, navodno, kapitalni dokazi o ispravnosti uputa problematične vere.
Ako izuzmemo velike tapiserije, kojima bezimeni konzervatori s mnogo truda i mnogo umeća usporavaju tok neumitnog propadanja, i ako tome pridodamo retke, učtive ali dozlaboga antikvarne aluzije sa kojima se stare dame i stare kurve ponekad služe da bi izokola, u diskretnom stilu prohujalih dana, opisale dobrog ljubavnika – pravog Jednoroga ili makar njegovu sablast, ipak niko nikad nije video.
Jedini pouzdan i svuda prisutan dokaz o njegovom postojanju – i naš čvrst zalog da on zaista potiče sa beogradskih brda – jeste širom Evrope rasprostranjen običaj da se iz ovakvih ili onakvih razloga ispruži desna ruka i pritom blago saviju svi prsti sem onog srednjeg, najdužeg.