Lucije Apulej – Mag latinske književnosti
Lucije Apulej, pisac iz II veka n.e., jedan je od najuticajnijih i najpotcenjenijih pisaca svih vremena. Uticao je na pisce- Bokača, Šekspira, Karla Kolodija, Kafku, Tomasa Mana, Alberta Savinija, K. S. Luisa, slikare- Botičelija, Rafaela, Koređa, dramske umetnike poput Darija Foa, strip crtače poput Mila Manare, inspirisao je brojne ekranizacije u vidu fimova i animiranih filmova… Uprkos tome većina ljudi nije čula za njega, a još manji broj je čitao njegovo najpoznatije delo „Metamorfoze“, jedini roman na latinskom jeziku čiji je tekst je u celosti sačuvan do današnjih dana. Za to postoji više razloga. Suštinski je da se srednjovekovna kultura udaljila od klasičnih tema smatrajući ih nedostojnim prikazivanja usled činjenice da su proizvod politeističke kulture i zbog samog sadržaja klasičnih dela, koji je bio neprihvatljiv i često neshvatljiv srednjovekovnom umu. Ne manje bitan razlog je i činjenica da je Apulej bio mag.
Sad će me opet optužiti za preteranu teatralnost, ali šta reći o čoveku koji je bio optužen da je magijama zaveo bogatu udovicu, oslobodio se optužbi genijalnom filozofskom argumentacijom da bi potom napisao roman o magiji, u kom se protagonista zbog upotrebe pogrešne veštičje pomade pretvara u magarca? Verovali u magiju ili ne, činjenica je da je Apulej bio posvećenik brojnih antičkih kultova i misterija. Pomenuto delo, „Metamorfoze“, završava se inicijacijom protagoniste u kultove boginje Izide i boga Ozirisa. Upravo iz tog razloga autor je bio označen od strane svetog Avgustina, velikog autoriteta ranog hrišćanstva, kao poštovalac demona te su mu ime i delo bili arhivirani u odeljak nepoželjnih autora tokom čitavog toka srednjeg veka.
Avgustinov napad na Apuleja nije toliko vezan za njegovu čuvenu odbranu od optužbi za bavljenje magijom –Pro de se magia liber, prevedenu kod nas pod nazivom „O magiji“, već podstaknut Apulejevom slavom u antičkom svetu. Vest o magu Apuleju se nakon procesa vođenog protiv njega raširila do te mere da je njegova popularnost potrajala do prvih godina IV veka, kada ga ustoličenje hrišćanstva briše iz kolektivnog sećanja. Apulej je tokom svog života već bio popularan besednik koji je često svojim sofističkim oštroumljem zabavljao masu, a podjednaku popularnost uživao je i kao pisac (De deo Socratis, De Platone et eius dogmate, De mundo, Florida) . Na osnovu teksta odbrane od optužbi za bavljene magijom znamo da ga je krasila izuzetno lepa spoljašnjost, jer tužilac njegov šarm i lepotu navodi kao siguran dokaz bavljenja magijskim radnjama. Kada na ovu šarmantnu i obrazovanu pojavu dodamo optužbe kojih se vrlo uspešno i elokventno oslobodio, jasno nam je zašto je oko njega konstruisan mit koji je od njega stvorio svojevrsnu antičku superzvezdu.
Roman „Metamorfoze“, popularno nazvan „Zlatni magarac“, bio je ključan u ustoličenju Apulejeve magijske fame. Sa ovim delom sam se upoznala pukom srećnom slučajnošću, kada mi je na času latinskog u srednoj školi dodeljeno na lekturu. Dok su se moje kolege bavile Titom Livijem, Senekom, Cezarem i ostalim rimskim autorima, ja sam putovala na magarcu. Ne nipodaštavam pomenute autore, ali prosečnom srednjoškolskom umu svakako više prijaju opisi fizičkih i seksualnih avantura, glavne teme helenističkog romana kom pripada i „Zlatni magarac“. Naziv„helenistički roman“ je zapravo neprikladan, jer je roman srednjevekovni termin kojim se označavalo delo sastavljeno na jednom od romanskih jezika. Sam Apulej je svoje delo predstavio kao „milezijsku priču“, otkrivajući pritom da priča nije njegova invencija, već preoblikovanje postojeće bajke iz grčke tradicije ( od kojih se sačuvala i jedna grčka verzija, prevedena na hrvatski jezik pod nazivom „Lukije ili magarac“).
Čitati prevod je izuzetno nezahvalna stvar, pogotovo kada je stil pisanja autora pun jezičkih igrarija i neprevodivih doskočica. Apulejevu neprevodivost spoznala sam mnogo kasnije suočena sa različitim kritičkim publikacijama latinskog teksta ( Lara Nicolini, Alessandro Fo). Shodno neplatoničarskim stavovima, a u redove neoplatoničara se svrstao sam Apulej označavajući sebe kao „philosophus neoplatonicus“, svaki termin u delu pažljivo je izabran tako da sama reč u sebi sadrži suštinu svog značenja. Knjiga je prepuna jezičkih kovanica i zagonetki, dok lična imena, shodno izreci nomen est omen, sadrže u sebi ključ psihološke i narativne funkcije lika. Tako recimo nije slučajno što mladi Lucije, protagonista romana, telesnu ljubav upoznaje sa služavkom po imenu Fotida (od latinskog futuere– prevešću vam kao „voditi ljubav“ da bih izbegla vulgarniji sinonim). Maestralan prevod maestralnog Albina Vilhara iz 1964., koji je i mene inicirao u misterije Apuleja, verujem ostaje jedina preorkestracija ovog romana na našem jeziku (dobila je i brojna reizdanja od strane različitih izdavača, od kojih je poslednje Deretino iz 2011. Menja se povez, Vilhar je nezamenjiv). Tako se ja zaljubih u magarca.
Potrudiću se da vam u što sažetijim crtama spojlujem roman. Protagonista poslom odlazi u Tesaliju, kolevku magije, tu odseda kod prijatelja i upušta se u upoznavanje telesne ljubavi sa njegovom služavkom Fotidom koja mu poverava da je gospodarica kuće čarobnica. Radoznao, on špijunira vešticu koja se mazanjem pomade pretvara u pticu i odleće kroz prozor. On ulazi u njenu sobu i namaže se pogrešnom pomadom od koje poprima magareći oblik.
Od tog trenutka kreću njegove neprijatne avanture jer u kuću upadaju lopovi koji plen tovare na njegova leđa. Sledi zatočeništvo, beg, opisi njegovih nesrećnih putovanja, susreti sa različitim ljudskim karakterima, poneki opis njegovih strasti (da, čak i u animalnom obliku. Ukoliko mislite da je ovo opsceno ne preporučujem Petronijev „Satirikon“, jedini drugi roman sačuvan na latinskom, iako u fragmentarnom obliku) i konačni povratak u ljudski oblik milošću boginje Izide.
Suština priče je simbolično putovanje ljudske duše od njenih primitivnih oblika, koje raznim susretima, iskustvima i avanturama dovodi do transformacije u više oblike postojanja. Protagonistine neprilike počinju njegovom radoznalošću, curiositas, što za magijskim znanjima tako i za telesnim uživanjem sa Fotidom. Posledica toga je njegova transformacija u niži, životinjski oblik života. Apulej je, kao pravi neoplatoničar, verovao u različite stupnjeve svesti, stupnjeve magije, različite stupnjeve ljubavi i generalno samog postojanja. Lucije se na početku knjige upustio u najniže, vulgarne oblike upoznavanja magije i ljubavi, da bi na kraju knjige spoznao božansku ljubav i dosegao uvođenje u božanske misterije. Upravo je ova neoplatonistička višeznačnost dela zaslužna za pažnju i popularnost koje je delo dobilo u renesansi, a koja je delu obezbedila održivost do današnjih dana.
Dok je u srednjem veku autoritet bez premca bio Aristotel, humanizam vidi veliki povratak Platona i njegovih učenja. Prorok platonizma u Italiji bio je Đemisto Pletone, koji je svoju verziju platonističkih učenja izložio u Firenzi. Radilo se o veoma mističkom i ezoteričnom tumačenju platonizma, sa uplivima raznih drugih filozofsko-religijskih učenja poput zoroastrizma. Kosimo de Mediči je bio impresioniran ovim Gemistovim predavanjima do te mere da su ga podstakla da osnuje grupu posvećenu izučavanju platonizma- Accademia Platonica. Italijanski humanisti su verovali da dela poput „Zlatnog magarca“ kriju u sebi okultna znanja u koja treba proniknuti pažljivom analizom teksta i stalnim obrazovanjem. Humanizam vidi procvat pseudonauke hjeroglifike, koja je hjeroglife tumačila kao simbole kojima se egipatska civilizacija služila da bi od neukih sačuvala svoja napredna znanja. Renesansni umetnici, filozofi i književnici bili su ubeđeni u superiornost antičkog čoveka propraćenog devolucijom i gubicima antičkih znanja uzrokovanih najezdom varvrskih plemena u Evropu i padom Rimskog Carstva. Otkrića antičkih predmeta i tekstova izazivali su oduševljenje jer su renesansnog čoveka povezivali sa izgubljenim znanjima superiornog antičkog uma. Otkriće „Zlatnog magarca“ dovelo je do velikog interesovanja za celokupno Apulejevo delo upravo zbog svojstvene mu kriptičnosti koja kulminira opisom magijske inicijacije u kultove egipatskih božanstava kojom se završava priča. Interesovanju je doprineo i sam mit o Apuleju magu, dok su autorstvu Apuleja pogrešno pripisivana dela poput Asklepijus– dijaloga o hermetičkoj teozofiji, tekstovi o medicinskim snagama raznih trava ,kao i Liber physiognomoniae, štivo o principima određivanja ljudskog karaktera prema crtama lica.
Otkrivanje rukopisa „Zlatni magarac“ dugo je pogrešno pripisivano Bokaču, ali zasluge ipak pripadaju renesansnom humanisti i prevodiocu Zanobi da Strada, koji je zahvaljujući vrlo sretnom spletu okolnosti u skriptorijumu manastira Montecassino pronašao prepis „Zlatnog magarca“ iz XI veka. Pogrešno pripisivanje pronalaska Bokaču je usled njegove očigledne zaljubljenosti u delo, koja je rezultirala prevodom na tada korišćenu varijantu narodnog, vulgarizovanog italijanskog jezika i uključenjem pojedninih erotskih epizoda „Zlatnog magarca“ u „Dekameron“. Bokačo je ovim putem „Metamorfozama“ osigurao mesto u renesansnoj svesti. Da je Bokačo bio opčinjen tekstom pokazuje i njegov primerak, takođe iz XI veka, prepun komentara i novih zapleta na marginama.
Avanture magarca Lucija izazvale su veliko interesovanje porodice Mediči, pa inventari njihovih biblioteka iz 1456. i 1464. pokazuju da su se vrlo rano posle otkrivanja teksta potrudili da nabave sve njegove varijante, čak i čuveni prototip koji je Zanobi da Strada otkrio u Montecassinu i njegove najranije prepise. Kao da im to nije bilo dovoljno, Medičijevi su naručivali i nove prepise, te njihova biblioteka čuva i tri prepisa iz XV i dva iz XVI veka. Njihova zaljubljenost u delo osvedočena je činjenicom da se jedna trećina svih preživelih rukopisa „Zlatnog magarca“ i danas čuva u Biblioteci Laurenzijani, u zgradi projektovanoj od strane Mikelanđela bi uskladištila bogatu porodičnu kolekciju rukopisa.
Uprkos genijalnosti celog „Zlatnog magarca“, najviše pažnje renesansnih čitalaca izazvala je priča o Kupidonu i Psihi koja je na ingeniozan način umetnuta u naraciju o putovanjima magarca Lucija. Ona predstavlja jedno od najinterpretiranijih dela klasične književnosti i kao takva zaslužuje posebnu pažnju.
Nastaviće se…
Korišćena literatura :
Apulej, „Zlatni magarac“, priredio Albin Vilhar, Novo pokoljenje, Beograd, 1954.
Apuleio, La magia, a cura di Claudio Moreschini, BUR rizzoli, 2011.
Apuleio, Le Metamorfosi o L’Asino d’oro, a cura di Alessandro Fo, Einaudi, Torino, 2015.
Riccardo Bruscagli, Il Quattrocento e il Cinquecento, u Storia della letteratura italiana vol. 2, Il Mulino, Bologna, 2015.
Luisa Vertova, Cupid and Psyche in Ranaissance painting before Raphael, u Journal of the Warburg and Courtauld Institutes, vol. 42, 1979.