Maja 1951. godine u Galeriji ULUSA u Knez Mihajlovoj ulici, održana je istorijska izložba Petra Lubarde. Prvomajske proslave, koje su okupile narod u sveopštem veselju, obeležile su i rođenje jednog novog doba u umetnosti jugoslovenskog slikarstva. Izložba je bila veoma posećena i o njoj su pisali mediji, kritičari, esejisti, a posetili su je jednako ljubitelji umetnosti i slučajni prolaznici, koji su se znatiželjno zaustavljali ispred izloga ULUSA. Lubarda je izložio nešto novo i drugačije, što je krupnim i silovitim pokretima prodrmalo javnost. Osvrćući se na izložbu Lazar Trifunović je događaj uporedio sa „kometom repaticom“ koja je udarila po sred Beograda. Lubarda je ovom izložbom predstavio svoj novi likovni jezik, a druge nadahnuo da krenu u potragu za sopstvenim. Pred Lubardinim slikarstvom niko nije ostao ravnodušan.
Usledilo je učešće na Bijenalu u Sao Paolu 1953. godine, na kom je novo nadahnuće dobilo priznanje otkupnom nagradom žirija, a potom i monumentalne javne narudžbine izvedene u zgradi Saveznog Izvršnog veća NR Srbije – mural Kosovski boj (1953), kao i dela Put u kosmos (1962) i Velika štafeta ljudskog razuma (1965). Njegova umetnost dobija privilegovano mesto i na prvoj konferenciji Pokreta nesvrstanih, na kom njegova slika Prometeji novog veka krasi pozornicu iza govornice u dvorani Savezne Narodne skupštine, što je rezultiralo tromesečnim putovanjem u Indiju i izložbama u Nju Delhiju i Bombaju. Lubardino preimućstvo na umetničkoj mapi Jugoslavije potvrđeno je brojnim domaćim i internacionalnim priznanjima i velikim javnim anganžmanima. Njegova umetnost pedesetih godina pokreće „novu stvaralačku renesansu“ (Trifunović 1990: 162), a njemu biva dodeljena uloga kulturnog atašea jugoslovenske umetnosti, čije stvaralaštvo služi da potvrdi nova demokratska stremljenja zemlje.
Tekst Dragoša Kalajića „Petar Lubarda- državni slikar“, koji je publikovan ubrzo nakon smrti umetnika, koristi taj nelaskavi termin sa željom da afirmativno opiše ovu Lubardinu ulogu, mada sam autor primećuje da „označava neku vrstu uvrede“. Poistovećujući Lubardine umetničke metamorfoze sa državnim, on primećuje da „horizontalna složenost i vertikalna kompleksnost, sinhronost i dijahronost dela Petra Lubarde iz tog perioda (pedesetih godina) pružaju daleko dublji ili viši i širi uvid u sadržaj nove Jugoslavije, nego što može da pruži puka politička hronika“ .
Lubardina umetnost i likovna hronika
Tumačenje Lubardine umetnosti kao hronike u skladu je sa umetnikovim ličnim uverenjem po kom je „zadatak umetnosti da odrazi stvarnost“ i da bi umetnost „trebala da bude društvenog karaktera…da živo saučestvuje u izgradnji i naporima zajednice“ (Anonim 1951) . Lubarda je svoje slikarstvo satkao od onoga što mu je lično i blisko: crnogorskog pejzaža, književnosti, narodne poezije, ugledajući se na stare majstore izložene u galerijama i muzejima za koje je tvrdio da su mu bili „jedina škola“ . Njegova umetnost komunicira prepoznatljivošću svog sadržaja: nesreća je prikazana u vidu gavrana, sukob i bezumlje rata posredstvom kompozicije iz nacionalne istorije „Kosovski boj“, dok je božansko nadahnuće oličeno predstavom nacionalnog pevača, guslara. Sam umetnik je jednom prilikom rekao: „Narodna tradicija transformisana u mojoj svesti progoni me i u snu i na javi“ (Anonim 1971:8). Preuzimanje sadržaja zaveštanih prošlošću i njihovo preoblikovanje čine Lubardu jednim od najistaknutijih predstavnika posleratnog modernizma i jednog od najvećih likovnih interpretatora nacionalnog patosa i eposa. Slike Bitka na Vučjem dolu, Srđa Zlopogleđa, Kosovski boj, Gavran, Guslar i Narikača prepoznate su od strane onovremene kritike kao revolucionaran iskorak srpskog slikarstva, dok se danas smatraju njegovim najznačajnijim ostvarenjima. Sam Lubarda izjavio je da je u ovom, posleratnom, periodu progovorio svojim pravim jezikom. Snagu tog likovnog jezika istakao je i Momčilo Stefanović opaskom da je Lubarda Bitku na Vučjem Dolu „opevao sa licencijama guslara“(1988: 136), dok Miodrag Protić poredi gledanje Kosovskog boja sa čitanjem antičke drame (1955: 141).
Narodna tradicija polazište je i za manje poznatu Lubardinu sliku U cara Trajana kozije uši, koja je nastala pred sam kraj umetnikovog života, 1972. godine. Ona se danas čuva u Legatu Petra Lubarde, u kući u kojoj je umetnik živeo i stvarao od 1957. godine do svoje smrti 1974. Priča odomaćena u lokalnoj tradiciji, preuzeta je iz narodne pripovetke koju je Vuk Stefanović Karadžić zabeležio 1829. godine u zemunskom lazaretu čuvši je od Gruje Mehandžića iz Sentomaša, i objavljena u Beču 1853. godine u okviru antologije Srpske narodne pripovjetke. Pripoveda o caru Trojanu koji je imao kozje uši i koji je čuvao tu ponižavajuću tajnu pogubljenjivanjem svojih berberina. Jedan berberin bio je dovoljno mudar i diskretan da sačuva svoj život, ali je odlučio da olakša sebi teskobu ćutanja, te je iskopao rupu, poverio joj carevu tajnu se i zakopao je. Vremenom je na tom mestu izraslo drvo. Jednoga dana tuda je prolazio pastir sa svojim stadom. Odlučio je da se odmori pod tim drvetom i napravio frulu od jedne njegove grane da se razonodi. Kada je dunuo u instrument, on je proizveo glas: „U cara Trojana kozje uši“.
Lubardina slika prikazuje trenutak u kom frula objavljuje istinu o carevim ušima. U donjem desnom uglu slike je Lubardin autograf koji ilustruje sledeće stihove:
Pesnika pitaj nešto mu reče,
pesnici uvek istinu kažu,
i pesnik dođe, napisa odu:
Trajane care dvorjani lažu.
S tobom su moćni, bez tebe ništa,
strepnja ih muči da vlast se sruši,
zato čuj, care, istinu jednom,
na tvome licu kozje su uši.
Pogibe pesnik za njim mnogi,
car gnevom smrću istinu guši,
Al’ pastir peva i frula svira
U cara Trajana kozje uši
U cara Trajana kozje uši“
Autor stihova je Vera Lubarda, umetnikova supruga, koja ih je svojeručno zapisala u jednoj svesci, uz napomenu da su nastali prilikom posete Đerdapu, jula 1972. godine. Slika je umetnikov poklon supruzi za dvadeset šestu godišnjicu braka. Ona je ujedno i ogledalo jednog određenog istorijskog, društvenog trenutka. Odražava društvene prilike u kojima se zemlja našla u godinama nakon promene ustavne strukture Jugoslavije, koja je rezultirala porastom nacionalnih trvenja.
Lubarda svom imperatoru daje ime Trajan, umesto Trojan —imena koje je iznedrila narodna tradicija i koje je iz nje u tom obliku preuzela književnost. Menjanje imena nije rezultat Lubardine omaške, već aluzija na područje Đerdapa koje je tih godina bilo u fokusu interesovanja jugoslovenske javnosti. Na ovom području, koje od Trajanove vladavine nije videlo značajnije graditeljske i ekonomske poduhvate, 1964. godine započeti su pripremni radovi za realizaciju najvećeg i najambicioznijeg projekta u SFRJ — izgradnje hidroelektrane Đerdap 1.
Pripremni radovi za izgradnju hidroelektrana podrazumevali su i sondiranje terena, koje je kao posledicu imalo pronalazak potpuno nove i originalne kulture Lepenskog Vira 1965. godine, što je predstavljalo prvu kontroverzu koja se preprečila realizaciji projekta. Puštanje prvih agregata u pogon 1970. godine rezultat je šestogodišnjih napora i poteškoća koje nužno prate dela ovih dimenzija. Ona takođe nose i žrtve, u ovom slučaju u vidu potopljenih naselja, arheoloških lokaliteta i spomenika, među kojima je i sam lokalitet Lepenski Vir. Preseljeno je preko 8000 stanovnika na jugoslovenskoj i 14000 na rumunskoj strani. Sistem hidroelektrane svečano je pušten u rad 16. maja 1972. godine, iste godine kada nastaje Lubardina slika U cara Trajana kozje uši.
Simbolika Trajanovog portreta je očigledna: on je nedvosmisleno oličenje vlasti, ovenčan lovorovim vencem. Do značenja figure frulaša dolazimo uzajamim tumačenjem predstave i poetskog teksta u slici. Frulašev identitet naslućuje se već u uvodnoj strofi ilustrovane pesme „pesnika pitaj nešto mu reče, pesnici uvek istinu kažu“. Lubarda je sam verovao da je „Zadatak umetnosti je da odrazi stvarnost, da ne bude servilna, da ne ugađa nikome, da bude kreatorska, da vodi kao simbol na zastavi“(Anonoim 1951) i poistovećivao slikarstvo i poeziju, tvrdeći da on ne slika već piše. Pastir sa slike je, zapravo, sam umetnik koji je vesnik istine; njen simbol, koji svojom umetnošću, režimu proklamuje istinu o neodrživosti vlasti. Lubarda nije doživeo da vidi ispunjenje proročanstva sopstvene slike, umrevši 1974. godine.
Likovnom jeziku koji je predstavio tog maja 1951. Lubarda je ostao veran do smrti, bogateći ga i menjajući mu granice predmetnosti. Ostao je veran sopstvenoj umetničkoj teoriji koju je razvio početkom pedesetih, a koja se temeljila na uverenju da je umetnost sublimat doživljene stvarnosti. Stanislav Vinaver je 1951. godine napisao: „neću da čekam sto godina“ i Lubardinom slikarstvu dao najvišu ocenu, označivši ga kao velikog slikara. Lubardino delo nije samo puko beležilo već aktivno oblikovalo jedan istorijski i umetnički period čiji je i danas rečiti svedok.
Prošlo je 69 godina od izložbe u Knez Mihajlovoj na kojoj je Lubarda predstavio svoju viziju slikarstva, a njegova umetnost ne prestaje da svojim sadržajem ispisuje nova poglavlja istorije našeg slikarstva.
IZVORI
Anonim (D. A.) „Jedan trenutak sa…“ NIN br. 10 (13.05.1951)
Anonim (D.S.) „1001 noć na platnu“, Večernje novosti 3, novembar 1971: 8.
Dragoš Kalajić, „Petar Lubarda- državni slikar“, Delo knj 20. god 20., br 4 (1974): 422-428.
Lazar Trifunović, Studije, ogledi, kritike 3, prir. Dragan Bulatović, Beograd, Muzej savremene umetnosti, 1990
Momčilo Stefanović „Izložba Lubarde, Milosavljavića i Aralice“ u: Studije, ogledi, kritike, prir. Radmila Matić Panić i Ješa Denegri , Beograd, Muzej savremene umetnosti, 1988: 135-139.
Miodrag B. Protić, Savremenici, likovne kritike i eseji, Beograd, Nolit, 1955.
Ješa Denegri, Srpska umetnost 1950-2000. Pedesete, Beograd, Orion art, 2013, 117-129