Ovih dana sve nas muči ograničenost kretanja. Upravo iz ovog razloga reših da napišem par redova koji ne pretenduju da pruže utehu čitaocima, već da ilustruju muke srednjovekovnog čoveka koji se susretao sa istim problemom. Srednjovekovni čovek nije imao policijski čas, ali je imao podjednaku, ako ne i veću nemogućnost kretanja nakon zalaska Sunca. Njega nisu zaustavljali radi legitimisanja, nego je odmah radila batina pritajenih drumskih razbojnika. Kao što mi maštamo o letu i moru, srednjovekovni čovek je maštao o putovanju u Jerusalim koji je u ono vreme bio krajni cilj svakog hrišćanskog vernika. Kao što mi sad opstajemo maštajući o paradajz- turizmu, za srednjovekovni um hodočašće je predstavljalo nužnost jer je shvatano kao zalog spasenja.
Duhovno hodočašće
Hodočašća u Jerusalim bila su uobičajena praksa pre Krstaških pohoda o čemu svedoče mnogobrojni hodočasnički dnevnici- itinerarijumi, od kojih je jedan od najstarijih itinerarij hodočasnice Egerije iz IV veka. Nakon obilaska jerusalimskih svetih mesta hodočasnici su nosili amblem u obliku školjke kojim su obeležavali svoju posetu Svetoj zemlji. Nedostupnost jerusalimskih svetih mesta tokom Krstaških ratova ne samo da nije smanjila potrebu za obilaskom istih, već je, naprotiv, usled zastrašujuće svakodnevnice potreba za instant spasenjem hodočašćem postala još veća. Malobrojne sačuvane mape iz perioda Krstaških ratova pokazuju nam važnost Jerusalima u srednjovekovnoj religioznoj svesti, jer smeštaju grad u centar kružnice tj. u centar poznatog sveta.
Krstaši su ozbiljno shvatili svoj zadatak čuvara vere pa su se, pored uobičajenih ratnih aktivnosti protiv navirućeg osvajača, posvetili i pljački dragocenosti i relikvija koje po povratku iz Svete Zemlje donose sa sobom u Evropu. Ova praksa prenošenja svetih predmeta- translatio imperii, zaslužna je za pojavu velikih hodočasničkih crkvi, koje u ovom periodu niču širom Evrope ne bi li ovi predmeti bili pohranjeni u njima. Tako je hrišćanski Zapad postao upoznat sa do tad neviđenim objektima, što je rasplamsalo sentimentalna tumačenja Hristove Pasije. Bernard od Klervoa poziva čitaoca da se intezivno poistoveti sa Hristom u njegovoj patnji ne bi li i sam doživeo iskupljenje. Isticanje Hristovog primera, Imitacija Hrista, shvatano je kao drugi vid iskupljenja koje vodi ka spasenju. Imitacija se ogledala u činjenju dela dobročinstva i milosrđa, života u siromaštvu i propovedi pokajnog karaktera. Srednjovekovni čovek nije se opterećivao čekanjem u redu za hranu već je, sledeći Hristov primer, hranu svojevoljno odbijao.
Minijatura iz grčkog kodeksa sa tekstom Lestvice svetog Jovana Lestvičnika iz 11. veka ilustruje stupnjeve askeze. Poslednji stepen nije prikazan. On dovodi pravo do Božije milosti.
Neko bi rekao da isposništvo nije bilo teško prosečnom onovremenom kmetu, budući da mu se ishrana zasnivala na žitaricama, ali uveravam vas da je u teškim vremenima teško odreći se i malo brašna. Ipak, hrišćanske duše od kojih je većina oskudevala u osnovnim životnim potrepštinama nalazile su utehu u činjenici da su odricanjem od ovozemaljskih užitaka trasirali svoj put ka Nebesima.
Na Zapadu je isticanje Hristovog primera bilo posebno negovano u okviru franjevačkog reda čiji je osnivač sv. Franja uspeo da se poistoveti sa Hristom do te mere da je to iskustvo ostavilo tragove na njegovom telu u vidu stigmata. Nedostupnost svetih mesta spojena sa željom za imitacijom Hrista u njegovim ovozemaljskim akcijama doveli su do razvoja novog tipa književnosti- meditacija o Hristovom životu. Najpopularniji predstavnik žanra se upravo tako i zove, Meditationes Vitae Christi. Ova književna dela detaljno opisuju scene Hristovih Stradanja tako da vernik ulazi u svaku pojedinačnu epizodu i duhovno prati Hrista u najmučnijim trenucima njegovih poslednjih časova. Događaji opisani u Jevanđeljima obogaćeni su živopisnim plodovima srednjovekovne uobrazilje, apokrifnim izvorima i dramatizacijom događaja. Pored detaljnih i živopisnih opisa Hristovih mučenja, vrlo često se narator direktno obraća čitaocu pitanjima poput „Šta bi ti uradio da prisustvuješ ovome?“. Ponekad su se dela fokusirala na Hristove duševne patnje tokom Pasije, kao što je to slučaj sa delom L’Arbor vitae crucifixae Jesu iz 1305. franjevca Ubertina iz Kasale. Ova dela su doživela ogromnu popularnost, a u njima su podjednako uživali monasi u svojim kelijama, plemstvo, kao i običan svet. Smatrano je da ovo mentalno hodočašće obavljeno u odajama uma pruža iste blagodeti kao fizička poseta nedostupnoj Svetoj Zemlji. Krajnji cilj je bila katarza postignuta empatijskim uživljavanjem pojedinca sa Hristom u trenutku njegove najveće patnje i konačno spasenje duše.
Neću ići toliko daleko da vam predložim da duhovno obiđete Grčku jer ćete imati iste blagodeti kao da ste osetili morski povetarac, već ću vam poželeti da ovog leta uživate u svežem paradajzu.
Jovana Pikulić