fbpx

Introduction to the exhibition

STAYING HERE WITH YOU – moving
10 Oktobar, 2019
Bioskop Balkan
16, Braće Jugovića 

Introduction to the exhibition 

STAYING HERE WITH YOU – moving u Bioskopu Balkan (1867-75) preispituje značenje koncepta relokacije, migracije, preseljenja i ostajanja. 

Tokom jeseni, mi – Srbi i Švajcarci, Evropljani, želeli bismo ne samo da u ovom prelepom istorijskom zdanju Bioskopa Balkan, predstavimo naš rad – fotografije, video snimke, filmove, crteže, instalacije, zvuk, muziku, svetlo, skulpture i predmete – nego i  da se ujedinimo na ovom mestu, da zgradu ispunimo performativnim životom kao delom zajednice. Umetnost i život se ovde shvataju kao otvoreno igralište, gde se može istraživati, eksperimentirati i otkrvati i gde su moguće interakcije i razmišljanja.

Mi doživljavamo zgradu kao ljudsko telo.  

Na prednjoj strani zgrade, napolju, nailazimo na dve fotografije švajcarskog umetnika Olivijera Sutera (* 1959) (Enemies – neprijatelji,), 2018/19 i citat osvetljen neonskim svetlom srpske umetnice Milice Rakić (* 1972). Dva velika fotografska portreta dece iz postjugoslovenskog doba gledaju nas kao da su blizanci: devojčica iz Beograda i dečak iz Sarajeva: neprijatelji? S druge strane fasade vidi se citat Milice Rakić Vazduh miriše na ludost i uvodi nas u polje neizvesnosti i iskustva koje takođe podrazumeva i provokaciju. Tako postavljen ovaj citat označava zgradu određenim očekivanjima i deluje kao podnaslov izložbe – pozivajući nas da uđemo u prostor gde je sve moguće, gde stvari stoje na ivici, izazivajući kod nas osećaj slobode.

Glavni prostor može se posmatrati kao trbuh sa pupkom. To je mesto gde se svi mogu susresti, videti predstave, pratiti dnevna dešavanja, preispitivati naše odnose, ili jednostavno biti zajedno. Citati Milce Rakić sada su izgravirani na čašama, na krhkoj površini stakla. Ovde možemo čitati knjige raznih autora iz različitih kultura iz naše „biblioteke“ i otkriti knjigu Mladena Stilinovića (* 1947–2016) „Nemam vremena“. Ovde se osećamo kao kod kuće i dovodimo u pitanje svoje biće i identitet. Ovde prolazimo kroz vreme i prostor postaje naš dom. Ovde ćemo čak razmeniti svoje snove i pripremiti našu budućnost, na primer naše skoro nevidljive intervencije u urbanom prostoru Beograda – kolektivni nastup švajcarskog umetnika Jana Dujvendaka (* 1965). Komunikacija procesa može se pratiti na računaru putem WhatsApp aplikacije. Dejan Klincov (* 1963.) je prisutan u glavnom prostoru – takozvanoj dnevnoj sobi, okružen svojim video radovima. On će nam dati priliku da se prilagodimo, pozivajući nas da legnemo, da razgovaramo sa njim, da gledamo ili slušamo, da budemo ne samo posetioci već i učesnici. Takođe, Samuel Herzog (* 1966.) će biti prisutan na recepciji svoje ambasade, gde od njega kao umetnika i predsednika možete dobiti vizu za njegovo ostrvo Lemusa. S druge strane imaćemo stanicu za virtualnu stvarnost Dragana Zdravkovića, (* 1969), 28:20, 2019, gde on nastavlja svoje istraživanje u oblasti klasičnog slikarstva. Koristeći virtualnu stvarnost ne samo kao trodimenzionalni imaginarni prostor koji daje dubinu dvodimenzionalnom platnu, on nas dovodi do misterije klasičnih slika i istražuje neograničeni ljudski potencijal i mogućnosti. Definitivno će nas ovo delo zavesti fantastičnim univerzumima usamljenosti, kada ostanak može postati i težak. Jan Eugster (* 1976) nam pokazuje svoj salonski sto koji nije od drveta, 2017, već od metaliziranog bakra, gde možemo da sednemo, igramo karte ili pričamo svoje snove. U akvarijumu nam pokazuje proces elektroplatiranja – transformaciju objekta. Dok smo još uvek u dnevnoj sobi nalazimo na niz biljaka koje je tamo postavila Ana Adamović (* 1974), kao da su zaboravljene još od vremena socijalističkog upravljanja, bez osećaja vezanosti za svoj izgubljeni identitet, ali sa puno povezanosti u svom sećanju. 

Christoph Rutimann (* 1955) predstavlja se u nišama nekoliko vrata i prozora bioskopa, 5 kulturnih buzdovana, 2019. godine, napravljeni su od porculana u Beogradu, specijalno za ovu priliku. Nakon izložbe ostaće u Beogradu u različitim kulturnim institucijama, ne samo kao predmeti, već i kao simboličan partner u odbrani kulture. Čak će i drveni original, koji je priroda stvorila u procesu inokulacije kultura jabuka, naći partnera u Srbiji.

Nivo -1 govori o ekstremitetima ljudskog tela, pa takođe uključuje kretanje. Video projekcija Ane Adamović (* 1974) Wunderkammer uvešće nas u tajne muzejskih skladišta. Video je snimljen u Muzeju Jugoslavije u Beogradu, koji je zatvoren od 2017. godine zbog rekonstrukcije To je dokument gde umetnik postaje svedok. Otkrivamo sačuvane predmete koji nas provociraju da razmišljamo o selektivnoj i očuvanoj prošlosti – kritički orijentisanoj ka odražavanju istorije; čak i nedavnih događaja koje imamo u našim živim sećanjima. Procesi zanemarivanja, tumačenja ili pamćenja postaju složeno nasledstvo poput nekog sporog, dugog i posvećenog procesa mumifikacije.

Drvena konstrukcija nas poziva da otkrijemo nekoliko radova pionira performansa, konceptualne umetnosti i individualno – anarhističkog Dietera Meiera (*1945). Na spoljnoj strani naći ćete dokumentaciju jednog od njegovih prvih performansa: Dve reči, 1971, na ulicama Njujorka, gde traži direktan fizički kontakt sa svojom publikom. Kupio je reči Da ili Ne od prolaznika koje su oni morali izgovoriti u mikrofon. Postojao je zvanični kupoprodajni ugovor koji se plaćao jedan dolar. Prolaznicima zapravo nije bilo jasno šta su to izgovarali, da li je to bilo Da ili Ne pa se možemo zapitati koliko je lako kupiti odgovor ili uverenje od nekoga. On nastavlja ovo filozofsko istraživanje „ništavila“ u svojim Skokovima, 1974. Niz fotografija prikazuje sofisticirano obučenog umetnika kako skače okružen jesenjim pejzažom – kratak pokušaj bekstva od sile gravitacije i hvatanje trenutka slobode. 

U samoj unutrašnjosti nalazi se ljubavna pesma Buffoon, 2014, kako umetnik sam sebe naziva. Sa prilično mnogo samo-ironije pokazuje nam nedvogmatičan i nepretenciozan način svog vrhunskog umetničkog diletantizma u pevanju i plesu voleći nas. U niši, na kraju prostora, nailazite na video performans Aleksandre Mejer (* 1984). Kick (Udarac), 2017. Prikazuje umetnicu sa svojim motociklom kako beskonačno pokušava da ga pokrene bez ikakvog uspeha. Moraće da ostane … Otkrijmo sledeći video blizu istorijskog glavnog ulaza u bioskop Balkan, drugi deo ovog performansa: (Cycle) Ciklus, 2017. koji prikazuje idilični švajcarski pejzaž u leto. Miran trenutak sa pevanjem ptica. Odjednom umetnica na motociklu bučno prolazi kroz tu tišinu ostavljajući za sobom ružičasti  oblak dima … – dirljivo!

U blizini stepeništa nalazimo dva videa na tabletima Katje Schenker (*1968) i Ivana Grubanova (*1976). Dokumentacija njihovih nastupa napravljena u decembru 2017. godine u rezidenciji švajcarske ambasade predstavlja svojevrsnu uvertiru za preispitivanje OSTAJANJA OVDE SA VAMA (STAYING HERE WITH YOU.) Performans Katje Schenker pokazuje halten so lange sie hält / last as long as she lasts  (trajanje onoliko dugo koliko ona traje) (2017). Sa 52 ručno pravljene srpske cigle Katja Schenker gradi sebi bazu koja služi za zatvaranje prostora između njenih ruku i plafona sa dve cigle u rukama kao živa, noseća skulptura. U predstavi Ivana Grubanova umetnik nam predstavlja dve čistačice koje prenose jugoslovenske zastave s jednog na drugi kraj sobe. Predstava je zasnovana na njegovom delu Ujedinjene mrtve nacije, predstavljenom u srpskom paviljonu 2015. na Bijenalu u Veneciji. Uz pomoć istih zastava, umetnik je na tom mestu stvorio sliku kao finale svog izvođenja.

Napuštajući Nivo -1 spuštamo se na Nivo -2 da otkrijemo stopala i njihove korene. Mitesh Dixit (*) otkriva Teritorijalne transgresije – vizuelnu genealogiju kulturne razmene između Švajcarske i Srbije, 2019. Instalacija nas uvodi u kritičku kartografiju putem otisaka, fizičkog modela i intuitivnog mapiranja, kako bi ilustrovala kulturnu razmenu između Švajcarske i Srbije, ilustrujući da ove dve zemlje funkcionišu kao jedinstvena teritorija u pogledu kulturnog stvaralaštva i razmene. Maketa impresivne veličine (10 k 4,5 m) daje nam teritorijalne detalje proizvedene od isključivo belog polistirena, čineći vizuelno lepu i apstraktnim viziju geografije, oslobađajući nas od nacrtanih granica, simbola ili intervencija u boji.

Vraćajući se nazad u glavni proctor Nivo 0 i penjući se uz stepenište do viših nivoa čujemo muziku u pozadini – nežnu, čežnjivu pesmu muzičarke Eline Duni (* 1981) Mos ki frike (Zar se ne bojiš draga), 2015, i hipnotički meditativni minimalističke zvuke Quatere na harmonici koju  svira Mario Batković (* 1980)

Stepenište je mesto za dva video zapisa Handlauf B. Christopha Rutimanna (* 1955). Oni su deo njegovog projekta Geh-länder (od 2000. godine). Svojom kamerom ovaj umetnik otkriva različite gradove (Beograd, ali i Budimpeštu, Berlin, Bern….). U različitim urbanim, arhitektonskim i prirodnim prostorima kamera hvata šine, cevi, ograde, konstrukcije i staze, stvarajući tako sopstvenu perspektivu koja pokazuje nepoznate uglove uvida i pogleda. Otkrivamo različite lokacije kroz brze i beskrajne prikaze.

U Nivo 1 i 2 ulazimo u prostor nesvesnosti, spavanja, sna ali i lenjosti. Muda Mathis (* 1959), Sus Zwick (* 1950) i Fränzi Madörin (* 1963) pozivaju nas da uronimo u njihovu uspavanku u drugu sferu, svojom videoinstalacijom Our Own Sleep (Naš sopstveni san). Otkrivamo individualnu anarhiju spavanja. Takođe Mladen Stilinović (* 1947–2016) poznaje potencijal spavanja u svojoj seriji fotografija umetnika na poslu (1978), Kao što je već proglasio u svojoj knjizi o umetnicima, on nema vremena. Još dublju, važniju tvrdnju ćete naći u njegovom pamfletu (An Artist Who Cannot Speak English is No Artist ) (Umetnik koji ne zna engleski nije umetnik), 1992. Tri fotografije Zlatni pejzaž feminizma: Jednakost, Dostojanstvo i Cilj da se vlada, 2012, od Muda Mathis, Sus Zwick i Fränzi Madörin pokazuju neophodnost jednakosti i daju nam nadu da se ovaj Zlatni pejzaž jednog dana može živeti u našim društvima. Mala soba iza nas poziva u hotelsku sobu da otkrijemo ljubavnike koji su dezorijentisani u svom identitetu: Hotel Beograd, 1998, Andrea Štaka (* 1973). Ona živi u Švajcarskoj, a on u Beogradu. Ono što je uništeno ratom biće oživljeno u ovoj hotelskoj sobi.

Potkrovlje s nivoom 3 predstavlja univerzum sećanja projekcijom Radenka Milaka (* 1980). Sa Daleke strane meseca, 2017, pokazuje nam crno-beli animirani film (13: 21min) koji se može posmatrati kao metafora za putovanje kroz sećanja. Suočavajući se sa suprotnostima i antipodima, poput muškosti i ženstvenosti, meseca i sunca, svetlosti i tame, odsustva i prisustva, dajline i blizine, srpski umetnik nas vraća tajanstvenom paru sa svojim tenzijama želja i katastrofe, koje bismo mogli da shvatimo kao hijazam: želja za katastrofom i katastrofa želje. Video Dejana Klincova (* 1963) (FORBIDDEN) WITHOUT EXCEPTION ZABRANJENI BEZ IZUZETKA, 1990-99, ulazi u prošlost Jugoslavije sa pronađenim snimcima, crtežima i dokumentima i pita se kako ostati zajedno sa ovom idejom jednakosti koja nije moguća? Kako ostati zajedno sa ovom raznolikošću i sa svim tim vezama?

Na kraju, predstava Katje Schenker (* 1968.) nas poziva da razumemo univerzum ovog švajcarskog umetnika, koji je rezultat fizičkih i psiholoških energija umetnika, naročito ali i ljudi i uopšte.

Veče otvaranja obuhvata niz predstava koje će usmeriti našu pažnju ka intro performansu THE SONG FROM THE GRAVE (Stabat Mater – Pesma iz groba) Branka Miliskovića (* 1982) kao snažnom delu koje se bavi iščekivanjem i mučnim osećajem čekanja da se voljena osoba vrati – oslanjanje na poznatu operu Arnolda Schönberga Erwartung (Čekanje).

Kustosi: Esther Maria Jungo i Ksenija Samardžija 

Fondacija Saša Marčeta 

Bulevar Maršala Tolbuhina 38 Beograd

Umetnici, saradnici: contact@fondacijasasamarceta.org

Press: press@fondacijasasamarceta.org

Newsletter

Prijavite se na newsletter Fondacije Saša Marčeta kako biste uvek bili pravovremeno obavešteni o aktivnostima, novostima, događajima, konkursima, edukacijama i druženjima.
Ne propustite da budete deo nove ARTmosfere.

Izrada web sajta Progressive Media

X