Razonoda kraljeva

Razonoda kraljeva

Razonoda kraljeva
Ilustracije: Plantageneti – Ričard Lavlje Srce i Jovan Bez Zemlje iz Diznijeve adaptacije legende o Robin Hudu (1973) 

Srednjovekovni kraljevi bi u trenucima dokolice natočili sebi vino i uzeli na lekturu nešto od zanimljivih književnih dela koja su im sastavljali njihovi dvorski pisci. Ukoliko mislite da je srednjovekovna književnost ograničena na prepise Biblije i besede crkvenih otaca, grdno se varate. Srednjevekovna kniževnost prepuna je priča o vampirima, vukodlacima, fantastičnim stvorenjima i dalekim zemljama prepunim svakojakih čudesa. Poput pravog kraljevskog visočanstva, već neko vreme izolaciju podnosim čitanjem srednjovekovne fantastike i varvarskim ispijanjem vina. Kažem varvarskim jer je ispijanje čistog, nerazvodnjenog vina, srednjevekovnom umu bio neprikladan varvarki način konzumacije (ukoliko počnu da nestaju zalihe, posegnuću za srednjovekovnim metodama razvodnjavanja. 

U srednjem veku postojala je izreka da je neobrazovani kralj poput krunisanog magarca. Znanje je tumačeno kao način da se stekne „prijateljstvo sa Bogom“, koje dovodi do savršenstva nečijeg bića i obezbeđuje iskrenost i čistoću ljudskih dela (po rečima Huga od sv. Viktora u njegovom filozofsko-teološkom delu Didaskalion). Znanjem se vraća prvobitno stanje savršenstva ljudske duše, njime je moguće uzdignuti dušu do božanske sličnosti, dok književnost postaje put tog usavršavanja. 

Kako se u put samousavršavanja uklapaju vukodlaci, vampiri, vile, lamije, čudovišni ljudi sa glavom psa? 

Žerve iz Tilberija, dvorski književnik Henrija II Plantageneta, rekao je: „Svet sadrži više nego naša filozofija“. Drugim rečima, znamo da ništa ne znamo. Srednjovekovnom čoveku je susret sa drugim podnebljima i kulturama doneo spoznaju da je njegovo znanje više nego ograničeno i da je do mudrosti moguće dosegnuti samo nesavršenim nam ovozemaljskim čulima: „Čini se da čovek postoji sa bi saznavao i spoznavao, slušao i gledao divne operacije ovog sveta, sve dok najslavnijeg Boga, uzvišenog i velikog, stvoritelja Sveta koga moramo slaviti pohvalama i poštovanjem, ne upozna tim sredstvima, jer njega ne može spoznati drugačije“(moj slobodan prevod uvoda prve enciklopedije na narodnom, vulgarizovanom latinskom jeziku –Composizione del mondo,  Ristoro d’Arezzo, 1282. godina). 

U skladu sa idejom da samo nesavršenim čulima možemo spoznati Boga, u vremenu kada ni čulima to nije bilo moguće usled fizičke nemogućnosti putovanja, ono što je nedostupno čulima postaje predmet fantazije.  Nije slučajno da upravo u momentu kada neuspeh I Krstaškog rata vraća Planagenete kući povijenog repa, njihovi dvorski pisci započinju plodonosnu književnu delatnost posebno posvećenu neistraženim prostorima svetskih čudesa i natprirodnog. Knjige o kojima je reč, De nugis curialium (O dvorskim bagatelama) Valtera Mapa, Otia imperialia (Kraljevska rekreacija) Žervea- Žiroа iz Tilberija i Topographia Hibernica (Opis Irske) Žeralda iz Kambrea, prepuna su opisa čudovišnih stvorenja i predela. Žerald iz Kambrea u svom Opisu Irske ima jedno poglavlje naslovljeno „Prednosti Zapada su povoljnije od Istoka“. On piše: „Koja bogatstva ima zemlja Orijenta u poredjenju sa ovim? Jeste, poseduje sirovu svilu koja biva obojena raznim bojama, dragocene metale, sjajne dragulje i aromatične začine, ali šta su sva ova dobra u poređenju sa gubitkom života ili zdravlja, ili neprekidnom nasrtljivosti neprijatelja koji je blizu poput vazduha i pritajen u našim redovima“( prevod autorke teksta). Kiselo grožđe…

Preci i koreni mnogih bajki raznih naroda proizvod su srednjovekovne fantastike, koja vuče korene i crpi inspiraciju u delima klasične književnosti (jedan od primera je priča „Svetu se ne može ugoditi“, koju nalazimo još kod Ezopa). Priča „Tamni vilajet“, koju je zabeležio Vuk Stefanović Karadžić, zapravo je usmena interpretacija opisa vojnog poduhvata kojeg nalazimo u srpskoj verziji popularnog srednjevekovnog Romana o Aleksandru Velikom. Ovaj roman, popularno nazvan i Aleksandrida, bio je jedno od omiljenih štiva kojim su se srpski srednjevekovni vladari obučavali veštinama vojevanja. U tekstu Aleksandride, Aleksandar Makedonski uvodi vojsku u tamni vilajet i naređuje vojnicima: „…da svaki uzme malo od te zemlje – drvo, kamen, lišće što nađe – i sa sobom ga iznese. Koji izvršiše naređenje, mnogo zlata izneše, koji se podsmevahu i ne učiniše po naređenju, mnogo se pokajaše.“ Po izlasku iz tame sve što je izneto iz vilajeta pretvorilo se u zlato, bisere i zlatno kamenje. Pouka srednjevekovne priče je da neizvršavanje nadređenog dovodi do posledica, a želja za uvođenjem moralne pouke unutar teksta je opšte mesto srednjovekovnih književnih žanrova.  Vukova verzija znatno je zanimljivija jer sadrži dodatni natprirodni element – glas nepoznatog porekla, koji se obraća vojsci rečima: „Ko ovoga kamenja ponese, kajaće se, a ko ne ponese, kajaće se“.

Motiv vojske koja odlutava u onostrano vrlo je čest u srednjovekovnoj fantastici. Kod Valtera Mapa nailazimo na izuzetno zabavnu i mračnu priču o bretonskom kralju Herli koji od „pigmejskog kralja“ (patuljka) dobija poziv na venčanje. Herla odlazi sa svojom svitom u pigmejsko kraljevstvo, smešteno duboko u pećinu visoke stene i provodi tamo tri dana na svečanom bračnom banketu. Po povratku od kralja Pigmeja dobija malog psa uz napomenu da niko ne sme sići sa konja pre nego što pas ne poželi da skoči iz njegovih ruku. Vojska izlazi iz pećine i sreće seljaka kog Herla upita za zdravlje svoje kraljice. Zatečeni seljak jedva je razumeo pitanje postavljeno na bretonskom jer je Saksonac. Tri dana provedena u pećini zapravo su bila dve stotine godina, tokom kojih su Saksonci isterali Bretonce. Čuvši ovo, neki od vojnika u strahu siđu sa konja, ali su se pretvorili u prah čim su dotakli zemlju. Herla, po Mapu, još uvek luta zemljom sa svojom vojskom nemrtvih, jer psić još uvek nije odlučio da skoči na zemlju iz njegovog naručja. 

Odlazak u onostrano u srednjovekovnoj fikciji sa sobom uvek nosi darove, makar oni bili i zloćudne prirode poput Herlinog psa. Sa pozicije psihologije, ove priče se mogu tumačiti na razne načine.  Priču iz Aleksandride gde lutanje po onostranom donosi bogatstva možemo povezati sa blagodetima psihoanalize, ili možemo uočiti da je relativnost protoka vremena u priči o Herli podudarna sa doživljajem vremena snevača. Budući da nisam psiholog i ne želim da zagazim u nepoznate mi teritorije, uputiću vas na delo Dzejmsa Hilmana „San i Donji svet“, koje analizira mitološke priče i bajke iz pozicije današnje psihologije.

Bajke koje korene imaju u srednjovekovnim romanima i zbirkama natprirodnog, poput priče „Tamni vilajet“, u tradicijama raznih evropskih naroda dobijaju različite epiloge shodno karakteru samog naroda. Opet moram da se vratim na Vuka Stefanovića Karadzića, čije je delo ekvivalentno naporima srednjovekovnih sastavljača zbirki fantastike. Vukova sakupljačka delatnost nije bila ograničena na ispijanje kafe sa srpskim seljacima koji bi mu tom prilikom prenosili bajke i umotvorine, već je podrazumevala sistematsko obilaženje manastira i crkvi i marljiv prepisivački rad. Vuk je i otkupljivao rukopise, a svoju bogatu kolekciju je, pritisnut nemaštinom, bio prinuđen da proda. Ona se danas rasparčana nalazi u Beču, Berlinu i Lenjingradu.

Ilustracija: Bosiljka Kićevac, „Nemušti jezik“

Ilustracija: Bosiljka Kićevac, „Nemušti jezik“

Jedna od najgenijalnijih priča objavljenih od strane Vuka je Nemušti jezik. Ona poseduje sve karakteristike uspešne bajke – moralne vrline, natprirodni element, putovanje na onostrano – začinjene značajnim motivima koji je određuju srpskom pričom. Vrlo kratko o njenoj radnji: Seljak izvede ovce na ispašu i vidi zmiju koju je stegao vatreni obruč i koja ne može da se oslobodi vatre. Seljak se sažali i pomogne joj da izađe iz vatre, pruživši joj granu uz koju se ona uspenje. Zmija mu se obrati zahvaljujući mu se na pomoći, uz želju da ga odvede kod svog oca, zmijskog kralja, koji će mu nuditi blaga i bogatstva zbog njegovog plemenitog poduhvata. Savetuje mu da odbije ponuđene darove i traži samo „nemušti jezik“. Tu počinje putovenje seljaka u onostrano, do zmijskog carstva, sa zmijom kao vodičem. (Ovde moram da napravim značajnu digresiju i napomenem da je zmija na našem podneblju od najranije istorije bila atribut htoničnih božanstava, odnosno božanstava podzemlja. Kao takvu, nalazimo je i u kultu Zevsa Zbelturda, božanstva poštovanog kod lokalnog tračkog stanovništva. Ona ovde preuzima antičku ulogu psihopompa, vodiča duše kroz podzemlje.) Zmija odvede seljaka pred svoga oca, on zatraži „nemušti jezik“, te se posle kraće prepirke nastale usled okolišanja zmijskog cara da mu pruži zatraženo dolazi do slikovitog opisa pljuvanja u usta, čime je seljak primio traženo i zmijski kralj ga istera napolje, uz opomenu da ne govori nikome o ovom daru jer će, ukoliko se poveri nekome, na mestu umreti. Po izlasku iz zmijskog kraljevstva, čovek shvati da razume jezik životinja. Priču o nemuštom jeziku nalazimo i u italijanskoj narodnoj književnosti, zabeleženu od strane Itala Kalvina, koji je sredinom pedesetih godina prošlog veka sakupljao i objavio bajke svih italijanskih regiona. Italijanska verzija ne sadrži detalj o zmijskom vlažnom poklonu, a seljak je svoj dar iskoristio da postane najmudriji čovek u zapadnoevropskoj religioznoj kulturi – papa. Naš, srpski seljak je svoj novi dar iskoristio da zadobije ono što je najbitnije prosečnom Srbinu – bogatstvo i lepu ženu. Obe bajke o nemuštom jeziku,  italijanska i naša verzija, koren imaju u starijim srednjovekovnim zbirkama fantastike. U prilog tome svedoči i struktura srpske priče, gde je, kao u srednjevekovnim izvorima, istaknuta zabrana o otkrivanju natprirodnog susreta čije kršenje podrazumeva strašne posledice. Poput srednjovekovnih uzora, i Vukova priča sadrži važnu pouku na kraju.

Umesto da završi pripovedanje seljakovim bogaćenjem i sretnom svadbom, Vuk nastavlja završetkom koji otkriva sve lepote našeg mentaliteta. Jednog dana seljaka zasmeje razgovor između konja i kobile u kom se otkriva da mu je žena trudna. Radoznala supruga ga upita čemu se smeje, na šta joj on odgovori da ne sme da joj otkrije, ali žene su žene – što se on više branio, ona je sve više navaljivala. Kad dođu kući, on naruči mrtvački sanduk i legne u njega spreman za veliko otkriće o svom natprirodnom daru. Utom, čuje razgovor između svog vernog psa i petla. Petao reče: „Ja imam sto žena pa ih sve svabim na jedno zrno kukuruza kad gde nađem, a kad one dođu, ja ga pojedem. Ako li se koja stane srditi, ja je odmah kljunom. A moj gospodar nije u stanju jednu da umiri“. Kad to čuje čovek, on ustane iz sanduka pa uzme batinu i dozove (trudnu) suprugu: „Hodi ženo da ti kažem zasto sam se nasmejao“ – pa sve batinom po njoj. „Eto to je, ženo, eto to je, ženo!“. I tako se žena smiri i nikad ga više ne zapita zašto se smejao. 

Srpska priča sa srpskom poukom. 

Ukoliko mislite da je ovo preteran zaključak, u nastavku ćete videti kako je tek prošla srpska vila Raviojla.

Nastaviće se… 

LITERATURA:

AA.VV., La pensée encyclopedique au moyen âge, Neuchàtel, 1966

AA.VV. L’Enciclopedismo medievale, a c. di M. Picone,  Ravenna, 1994

Gervasio di Tilbury, Otia imperialia -libro III le meraviglie del mondo, a cura di Fortunata Latella, Carocci editore, 2010.

Giraldo Cabernense, Agli estremi confini d’Occidente, a cura di Melita Cataldi, Strenna Utet, 2002.

Dimitrije Bogdanović, Istorija stare srpske književnosti, Srpska književna zadruga, 1991., str. 6

Žak Le Gof, Srednjovekovno imaginarno, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Sremski Karlovci, 1999., str 52.

Italo Calvino, Fiabe italiane, Mondadori editore,1985. 

Jacqueline Hamesse, II modello della lettura nell ‘eta della scolastica“, in Storia della lettura nel mondo occidentale, ed. C. Cavallo and R. Chartier, Roma,1995, pp. 91-115.

Michelangelo Picone (a cura di), L’Enciclopedismo medievale, Ravenna, 1994.

Rastislav Marić, Antički kultovi u našoj zemlji,Beograd, 1933., str. 19.

Ristoro D’Arezzo, La Composizione del mondo di R. d’A., a c. di E.. Narducci, Roma 1859 (Milano 1864)

Roman o Troji/ Roman o Aleksandru, priredila prof. Dr Radmila Marinkovič, Prosveta, Beograd, 1986., str 129.

Sonia Maura Barillari (a cura di), L’Aldilà. Maschere, segni, itinerari visibili e invisibili(Rocca Grimalda, 27-28 settembre 1997),Edizione dell’Orso, str. 104-107.

Fondacija Saša Marčeta 

Bulevar Maršala Tolbuhina 38 Beograd

Umetnici, saradnici: contact@fondacijasasamarceta.org

Press: press@fondacijasasamarceta.org

Newsletter

Prijavite se na newsletter Fondacije Saša Marčeta kako biste uvek bili pravovremeno obavešteni o aktivnostima, novostima, događajima, konkursima, edukacijama i druženjima.

Izrada web sajta Progressive Media