Prikaz jedne srednjovekovne procesije

Sl. 1- Gentile Bellini- Procesija pravog krsta na Trgu sv. Marka u Veneciji, 1496, tempera na platnu, kolekcija Gallerie dell’Accademia, Venecija.

 

Autorka: Jovana Pikulić

 

Srednjovekovna procesija je upravo onakva kakvom je zamišljate: jedna dugačka kolona kojoj se ne nazire kraj, sa najčudnijim, posve zastrašujućim prizorima – zakukuljenim crnim figurama koje urlaju o kraju sveta, razgolićenim ljudima ludačkog pogleda koji se bičuju do iznemoglosti, bolesnima koji poslednjim atomima snage koračaju ka cilju, glavnoj gradskoj katedrali. Današnje procesije su podjednako haotične i zastrašujuće, uprkos tome što nisu više toliko krvave (usled sveopšte gužve i haosa, na žalost, i danas dođe do povreda i poneke slučajne smrti). Da biste stekli utisak epskih razmera jedne procesije dovoljno je pogledati (online, iako je pitanje u kom obliku će se održati nastupajuća) najveću procesiju u ovom delu sveta: Svetkovinu sv. Agate (Festa di Sant’ Agata), koja se proslavlja 5. februara u sicilijanskom gradu Kataniji.

Ovde ćemo predstaviti Svetkovinu Presvetog Tela i Krvi Hristove (Corpus Christi) u poznosrednjovekovnoj Ferari. Istorijski izvori XV veka ovu religioznu procesiju predstavljaju kao jednu od najznačajnijih proslava grada. Opis procesije, kakvog ga nalazimo u hronikama grada Ferare, svojevrstan je izraz poznosrednjevekovnog društva. Ona predstavlja jedan vid kolektivne liturgije, karakterističan za pozni srednji vek, u kojoj vernici svojim učešćem postaju odgovorni za obred. Ovo dovodi do toga da narodne interpretacije događaja iz hrišćanske istorije postaju sve slikovitije, pretvarajući procesiju u jedan vid religioznog teatra. Procesija ima svoj politički i društveni karakter budući da svetkovina koja okuplja celokupan narod, dakle sve društvene slojeve, postaje prilika za isticanje sopstvenog značaja i funkcije unutar društva. Ona predstavlja ogledalo društva, budući da mesta koje učesnici zauzimaju u okviru procesione kolone oslikavaju njihovu realnu društvenu poziciju. 

Istorijski izvori svetkovinu prenose u njenoj najrazvijenijoj i najvelelepnijoj formi, kada vlastodršci grada staju na njeno čelo i određuju njenu putanju. Beleška koja inauguriše iscrpne opise hroničara je iz 1472. godine, kada svetkovina biva obeležena u okviru velikih proslava organizovanih povodom godišnjice dobijanja vojvodskog čina Erkola I D’Este (Ercole I D’Este).

 

Sl. 2- Aliprando Caprioli, Portret Ercola I, 1596-1606, bakropis, kolekcija Biblioteca Comunale di Trento.

 

Hroničar beleži da „[…]beše jedna velika svečana procesija, kao što se inače čini dana Hristovog Tela u Ferari[…]“, i da su tom prilikom „[…] zatvorene sve radionice i prekinute lekcije (na Sveučilištu), kao da je nedelja[…]“ (PARDI 1928: 81).

Centralno mesto, na čelu povorke, zauzima baldahin ispod kog je pokaznica sa hostijom (lat. hostia, hleb za pričest). Njega nose crkveni biskupi i muški članovi porodice d’Este, odeveni u zlatne tkanine (PARDI 1928: 81), praćeni njihovim suprugama i decom, vitezovima, dvorskim savetnicima, ambasadorima, rektorima Univerziteta i drugim značajnim ljudima sa dvora (FERRARINI 2006: 44). Iza dvorjana su predstavnici crkvenih redova i monaških zajednica, praćeni članovima religioznih udruženja, a na začelju ih sledi narod. Putanja procesije je pažljivo planirana jer opkružuje antičko jezgro grada, uključujući sve veće centre religioznosti, mesta na kojima su pohranjene relikvije grada i centre religioznih udruženja milosrđa. Šetnja se završava polaganjem ostije na glavnom gradskom trgu gde biskup deli oprost grehova narodu (CALEFFINI 2006: 248-249). Upravo je oprost grehova bio glavni razlog velikog interesovanja naroda, kao i „jabuka razdora“ unutar crkvenih redova, čija je dugoročna posledica bila Reformacija.

Redosled učesnika procesije, koji članove porodice D’Este vidi kao predvodnike, rame uz rame sa najvažnijim ličnostima iz religioznog života zajednice, ističe društveni položaj porodice, a vojvodu  prikazuje kao predvodnika i zastupnika naroda pred Bogom.

Model religioznog vladara oličen je i u vizuelnoj kulturi tog razdoblja. Jedan od najreprezentativnijih primera je Oplakivanje Hrista vajara Gvida Mazonija (Guido Mazzoni).

 

Sl. 3. Gvido Mazoni, Oplakivanje Hrista, Hristova crkva u Ferari (El Gesù), osamdesete godine XV veka, terakota, autor fotografije Sailko (Wikimedia Commons).

 

Delo predstavlja grupu skulptura u terakoti izvedenih u prirodnim dimenzijama. Ono što ovu predstavu odvaja od sličnih grupa nastalih u istom periodu jeste činjenica da su u prikazima Hristovih najintimnijih sledbenika prepoznati portreti članova porodice d’Este. Likovi Erkola I i njegove supruge Eleonore Aragonske (Eleonora di Aragona) poslužili su kao model za Josifa iz Arimateje i Mariju Kleopovu (COLASANTI 1922: 461).

 

Sl. 4. Gvido Mazoni, Oplakivanje Hrista, portreti Eleonore Aragonske i Erkola D’ Este, autor fotografije Sailko (Wikimedia Commons).

 

Dostojanstveno plemstvo pod baldahinom sledi parada maskiranih likova koja, ka začelju poprima sve dramatičniji izgled. Prvi nakon plemstva i klera su predstavnici crkvenih redova: franjevci, dominikanci i augustinci, koji svetkovinu koriste kao priliku za propoved, ali istovremeno i da bi predstavili ličnosti i scene iz crkvene istorije i istorijata svojih redova. Upravo ovde procesija poprima dramski karakter jer u te svrhe upotrebljavaju različite rekvizite, prvenstveno maske i  lutke. Posebno interesovanje hroničara izazvala je procesija 1489. godine, kada su franjevci svoje učešće obeležili predstavljanjem „[…] svih sveca i svetica proisteklih iz njihove religije, takođe svih papa koji su bili iz njihovog reda, kao i jednog imperatora[…]” (CALEFFINI 2006: 324). Među predstavljenim ličnostima centralno mesto pripalo je osnivaču reda – sv. Franji, tj. franjevcu koji je preuzeo njegovu ulogu. On je iznad sebe nosio predstavu Hrista, privezanu belim trakama. Predstava Hrista koji se naginje nad sv. Franjom aludira na viziju koja ga je obeležila stigmama, na njegovo intimno ujedinjenje sa Hristovim telom.

Crkvene redove slede predstavnici bratovština. Bratovštine su laička religiozna udruženja koja su činili zanatlije, trgovci i mali zemljoposednici. Iako laička, osnovana su po franjevačkom modelu, pa se po uzoru na njih obilato služe slikanim predstavama i raznorodnim rekvizitima u cilju predstavljanja sopstvenih programa i istorijata. U ovom delu kolone gubi se svaka odmerenost. Procesija je bila jedan od retkih momenata u kom je bilo dozvoljeno javno samokažnjavanje. Samobičevanje (fagelacija), obavljana je u tišini ili uz pobožno pojanje psalma ili propovedi, a predstavljala je vrhunac javnog pokajanja i poistovećivanja sa Hristom, Imitacije Hrista, koje je bilo ključni cilj bratovština. 

Inventari i registri bratovština obiluju troškovima za narudžbine maski, brada, perika i drugih pomagala na osnovu kojih se naslućuje dramatična dimenzija procesije Presvetog Tela i Krvi Hristove. Članovi bratovštine Battuti Neri, čije samo ime (ita. battere-  udarati, neri- crni) aludira na čin flagelacije i njihove crne odore, u procesiju često vode konja na kom jaše Smrt, koja narodu deli pamflete sa optimističnim porukama poput Memento Mori („seti se da moraš umreti“)…

Inventar bratovštine sv. Jova pokazuje da su posedovali: petnaest različitih tipova lažnih brada, četiri para krila za anđele, masku đavola, devet testera za sv. Jakova Persijanca (čije je mučeništvo bila amputacija raznih delova tela), jedan ljiljan za sv. Domenika,  jedno Raspeće za sv. Katarinu Sijensku, dvanaest skraćenica imena apostola i druge rekvizite (PEVERADA 2003: 174).

Nepromenljiv činilac procesije čine ukrašena kolica bratovština (navedena u svedočanstvima kao charobio,carobio ili carrobio), oslikani krstovi i plaćeni profesionalni pevači. Motivi na kolicima su bili podjednako optimistični kao i pamfleti i uključuju, između ostalog, scene Plesa Smrti (PEVERADA 2000 : 207-208).

 

Sl. 5. – Michael Wolgemut, Danse macabre, 1493, drvorez.

 

Ples Smrti je poznosrednjovekovna alegorija koja aludira na univerzalnost smrti. Ovaj motiv ukazuje na jednu od glavnih aktivnosti bratovština – sahranjivanje hrišćana koji sami nisu mogli da priušte sahranu i molitve za svoje duše.

Nakon XV veka hronike grada ne pružaju više detaljne opise procesije. Jedina beleška je iz 1613. koja je nastala zahvaljujući činjenici da su dva posmatrača ubijena. Nemost izvora podudara se sa gubitkom značaja porodice D’Este, čiji je feud 1597. godine vraćen Vatikanu koji sve religiozne predstave i proslave podređuje rigoroznim normama Tridentskog Koncila. Svetkovina opstaje tokom godina, ali gubi svu važnost i velelepnost postajući samo jedna od mnogih svetkovina u crkvenom kalendaru.

 

 

Literatura

Objavljeni izvori

 Caleffini,Ugo, Chroniche 1471-1494, Franco Cazzola (ур.), Deputazione provinciale ferrarese di storia patria, Ferrara, 2006.

Ferrarini, Girolamo, Memoriale Estense (1476-1489), Primo Griguolo (ур.), Minelliana, Rovigo, 2006.

(Pardi 1928) = Pardi, Giuseppe (ур.) , Diario ferrarese dall’anno 1409 sino al 1502, Rerum Italicarum Scriptores, vol. 1, Zanichelli, Bologna, 1928.

Elektronski izvori

Colasanti, Arduino , “Ritratti de principi estensi in un gruppo di Guido Mazzoni”, Bolletino d’Arte, 1, no. 11 (April 1922), 458-74.

Bibliografija

(Peverada 2000 ) = Peverada, Enrico, Feste, musica e devozione presso la compagnia della Morte ed Orazione. Antologia dai registri contabili (1486-1599),  L’Oratorio dell’Annunziata di Ferrara. Arte, storia, devozione e restauri, M. Mazzei Traina (ур.), Ferrara 2000, 197-246.

(Peverada  2003) = Peverada, Enrico, “Tra carità, devozione e propaganda devota: la confraternita di S. Giobbe nel Cinquecento religioso ferrarese”, Santuari locali e religiosità popolare («Ravennatensia», XX), M. Tagliaferri (ур.), Imola 2003, 165- 97.

Fondacija Saša Marčeta 

Bulevar Maršala Tolbuhina 38 Beograd

Umetnici, saradnici: contact@fondacijasasamarceta.org

Press: press@fondacijasasamarceta.org

Newsletter

Prijavite se na newsletter Fondacije Saša Marčeta kako biste uvek bili pravovremeno obavešteni o aktivnostima, novostima, događajima, konkursima, edukacijama i druženjima.

Izrada web sajta Progressive Media