Atelje Vladimira Veljaševića
Atelje govori mnogo o umetniku. Jung je sanjanje kuće tumačio kao snevanje najdubljih prostora Sopstva, a njen izgled dovodio u vezu sa duševnim stanjem snevača. Atelje umetnika je kao kuća fantazija, prostor stvaranja i uređena (ili neuređena) dimenzija kreativne intime; samim tim ulazak u atelje predstavlja direktni uvid, ili možda bolje reći upad, u nečiju duhovnu suštinu. Vršljanje po umetnikovom ateljeu često pruža jasniji uvid u ličnost stvaraoca nego posmatranje njegovog dela. Atelje Vladimira Veljaševića je sjajno mesto za radoznale uljeze. Ukoliko i ne primetite kolekcionarske figure dinosaurusa i One Piece manga figure uredno naslagane na polici ( što je samo po sebi dovoljno impresiovno za radoznalog štrebera), sigurno ćete primetiti model aviona upadljivo postavljen u centralni deo radnog prostora. On je zapravo deo diorame, ambicioznog projekta 3d stripa koju čini i impresivna kolekcija robota — autorsko delo umetnika.
Atelje otkriva Veljaševićevu stvaralačku svestranost. Zidove krase radovi na platnu izvedeni kombinovanom tehnikom, pomenuti roboti, otvorene police za knjige i zatvorene police za odlaganje radova. Krajnji ugao prostorije, dijagonalno od ulaza, zauzima glomazna grafička presa za visoku štampu, koja prostoru daje utisak štamparija starih majstora. Celokupna atmosfera ateljea u kom su skulpture, ulja na platnu, knjige i presa, uprkos savremenosti svih vidljivih predmeta, poseduje „leonardovski“ kvalitet, jer otkriva duh sklon umetničkom eksperimentu. Veljaševićeva interesovanja i njegov opus su eklektični i lutaju van okvira njegovog primarnog medijuma — grafike.
Veljašević je prvenstveno poznat kao grafičar, iako ovo možda ne biste zaključili prvim pogledom na njegov atelje. Grafiku i predaje na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu i naziva je svojim „prvim izborom“ uz opasku da su „takve podele bez veze“.
Ukoliko bi na njegove grafičke radove primenili renesansno načelo koje preporučuje ugledanje slikarstva na poeziju, Veljaševićevi radovi bili bi srodni umeću haikua. Dobar haiku zahteva mnogo truda jer teži stvaranju dopadljivog lirskog dela, koje apstraktim pojmovima iz prirode proslavlja trenutak u kom je nastalo, a u okviru prostornog ograničenja od 3 reda i 17 slogova (5-7-5). Veljaševićevi grafički radovi takođe pripadaju prostorima umetnosti promišljene redukcije u kojoj su, u sažetom obliku postignutom oblicima iz prirode, utisnuti umetnikovi uzori i ulovljeni prolazni trenuci bivstvovanja. Njegovi pejzaži su savremeni ukiyo-e, sveden na svoje osnovne elemente. Sa japanskim grafikama povezuje ih i specifičan rakurs, kadriranje scene pod uticajem umetnosti japanskih grafičara Hiroshigea i Utamare.
Veljaševićeva umetnost je prvenstveno zabavna, dok u svojim najredukovanijim formama njen minimalizam postaje asocijativan. Primer ove asocijativnosti je jedan Veljaševićev minimalistički triptih koji sam tumačila kao faze jajne ćelije: pre, tokom i nakon ovulacije. Sam umetnik mi je otkrio da su u pitanju segmenti njegovog neobjavljenog nenarativnog stripa — fragmenti koji uvećanjem postaju samostalna umetnička dela. Idejna suština Veljaševićeve grafike srodna je njegovim dioramskim figurama. Obe su hibridi izgrađeni od najrazličitijih uzora, od kojih je najočigledniji strip. Veljašević citira Ranka Mutinića kada strip naziva „pastorčem svih umetnosti koje voli — filma i japanske grafike“. Umetnost stripa ga zanima kao umetnička i sociološka pojava, a ta ljubav traje „od kad mu je baba kupila prvi ’Mikijev Zabavnik’“. Nikako ne iznenađuje činjenica da je umetnik, pored svojih mnogobrojnih kreativnih angažovanja i ilustrator, i strip autor.
Veljaševićev prvi objavljen strip „Slobodan pad“ realizacija je projekta Kabineta grafike Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, objavljena 2017. godine u izdanju „Besne kobile“. Publikacija je posvećena Ljubomiru Miciću, osnivaču avangardnog pokreta zenitizam, izvedena u vidu piktogramske biografije koja putem domišljatih ilustracija prikazuje pojedinosti Micićevog života i filozofije. Veljaševićev likovni jezik opet je sveden na minimum — simbole putem kojih uspeva da uhvati i prikaže šaljivost, ljubav, ideale i tragičnost jednog života.
Atelje umetnika je kao Alisino putovanje u zemlju čuda: kada pomisliš da si sve video, uvek se pojavi neki neistražen kutak. I baš kad dođe vreme da napustiš prostor, umetnik se seti fascikle prepune živopisnih crteža i skica, neobjavljenog doktorskog stripa…ali o njima ne želim i ne mogu da pišem, jer ne nalazim prave reči…Karakteristika dobre umetnosti je da uvek uspeva da iznenadi posmatrača.
Jovana Pikulić