Buzdovanom po vili Ravijojli

 

Ilustracija: H.J.Ford, The olive fairy book, 1907.
Ilustracija: H.J.Ford, The olive fairy book, 1907.

Vila Ravijola

Vila je jedno od najpoznatih fantastičnih stvorenja svetskog folklora. Nalazimo ih u svim kulturama i na svim podnebljima, u afričkim, azijskim i severnoameričkim pričama. Mnoge od njih poznate su i imenima i imaju svoje mesto stanovanja. Upoznavanje sa vilom započinje u ranom detinjstvu, slušanjem bajki, gledanjem animiranih filmova, filmova, čitanjem narodne epike. Nalaze se na televiziji, u časopisima, na logoima i ambalažama (primer je Starbaksov logo koji ilustuje jednu od najpoznatijih vila evropskog folklora —Meluzinu). Ona je jedan od najdugovečnijih i najpoznatijih proizvoda srednjovekovne fantazije i svetskog folklora. 

Ilustracija: Logo američke kompanije za proizvodnju i prodaju kafe Starbucks koji prikazuje srednjovekovnu Meluzinu
Ilustracija: Logo američke kompanije za proizvodnju i prodaju kafe Starbucks koji prikazuje srednjovekovnu Meluzinu

Na našem podneblju je česta vila brodarica, koju nalazimo na rekama i jezerima, mada je česta i u planinskim krajevima. Najpoznatija vila našeg podneblja je Ravijojla, koja boravi na Miroč planini i koja je, poput grčke Afrodite ili rimske Dijane, naoružana lukom i strelom. Ove pojedinosti o njoj poznate su nam iz pesme „Marko Kraljević i vila, koja opisuje Markov susret sa Ravijojlom. Evo stihova koji opisuju trenutke njegove kulminacije: 

Poteže se buzdovanom Marko

Pustimice, dobro neštedice,

Belu vilu međ’ pleći udari,

Obori je na zemljicu čarnu,

Pak je stade biti buzdovanom,

Prevrće je s desne na lijevu,

Pak je bije šestoperom zlatnim.

Ovaj opis Markovog nasilja nad Raviojlom nije usamljen primer njegove agresije usmerene prema vilinskoj rasi u našoj epici slično je prošla i Raviojlina rođaka, vila brodarica u pesmi „Marko Kraljević i vila brodarica:

On poteže laka šestoperca,
Te udara brodaricu vilu,
Kako ju je lako udario,
Sa zemljom je crnom sastavio,
Pak on ode gorom pevajući,
Osta vila nogom micajući.

Mada u pesmama iz ciklusa o Kraljeviću Marku nailazimo na blistave primere nasilja nad ženama (od kojih je najblistaviji „Kraljević Marko i Arapska djevojka), nasilje nikad nije uzrokovano mizogenim porivima. Batinjanje vile buzdovanom možda deluje surovo, ali vila nije obična žena već natprirodno biće. Savremena percepcija vile kao natprirodnog storenja naklonjenog ljudima – fairy godmother – razvilo se tokom romantizma koji je, idealizovajući srednjovekovnu epohu, isto učinio i sa jednim od njegovih najopasnijih stvorenja. Ovakva ulepšana predstava vile karakteristična je i za srpski romantizam, koji vilu vidi  kao natprirodno biće naklonjeno ljudima.  

Uprkos ovoj romantičnoj predstavi koja se zadržala do današnjih dana, činjenica je da je vila nastala kao opako čudovište i na taj način predstavljana tokom čitavog srednjeg veka. Srednjovekovna vila ima preteče u antičkoj kulturi: latinski naziv za vilu fata odgovara glagolu fatum (sudbina) što aludira na njenu sposobnost da utiče na tok ljudske sudbine. Ta karakteristika je povezuje sa starogrčkom Mojrom/ rimskom Parkom, dok je njen erotski karakter čini bliskom antičkoj nimfi sa kojom je povezuje i njena sklonost ka vodi, budući da vilu u bajkama najčešće nalazimo kraj jezera, reke ili mora. Njene ženske čari, zavodljivost i lepota su sredstvo obmane i oružje kojim mami svoje smrtne muške žrtve. Viline demonske prirode je bio svestan i Kraljević Marko te se nije libio da je mlati buzdovanom.

Vilina prevrtljiva priroda očigledna je još u najstarijim pričama o vilama iz gelske kulture u kojima je ona vezana za nestanak heroja u onostrano. Irske priče o putovanjima i avanturama (immram i echtra), poput  Immram Brain (Branovo putovanje) i Echtra Condla (Konlove avanture), predstavljaju žanr koji govori o herojevom odlasku u onostrano nakon poziva vilinske žene. Po povratku kući, shvata da je vreme provedeno sa vilom teklo sporije nego u smrtnom svetu i da su svi koje je poznavao u međuvremenu umrli. Postoje dva podjednako zastrašujuća završetka priče — jedan podrazumeva smrt heroja, a drugi njegov nestanak u onostranom, nakon odluke da se vrati u vilinsko kraljevstvo.

Zanimljivo je da su svedočanstva o vili nakon ovih gelskih priča, za koje se pretpostavlja da su nastale u VIII veku, pa sve do XII veka skoro nepostojeća. Obnovljeno interesovanje za vilu počinje u XII veku u zbirkama čudesnog i natprirodnog — kod Valtera Mapa, Džofrija iz Klervoa, Žervea iz Tilberija. U ovim pričama vila postaje supruga heroja sa kojim dolazi u naš smrtni svet. Autori je najčesće prikazuju kao zmijsku, demonsku ženu, koja krije svoj pravi oblik, i upotrebljavaju termine lamija ili striga prilikom opisa njenog pravog oblika, praveći time paralelu sa čudovišnim ženama starogrčke mitologije, koje bi zavođenjem obmanjivale žrtve.  

Zašto se vila odjednom vraća u kolektivnu memoriju i zašto dolazi u naš smrtni svet? 

Žak le Gof, istoričar i vrsni tumač srednjovekovne kulture, istakao je da je čudesno imalo i političku funkciju i ovaj fenomen označio kao „političko čudesno“.  U svim ranim pričama o natprirodnoj supruzi smrtni heroj pripada visokoj društvenoj klasi vojnog plemstva. On je stvarna, istorijska ličnost poznata ličnim imenom i geografskim položajem/nadimkom/fizičkom karakteristikom (od kojih se kasnije razvilo prezime). Vilino spajanje sa smrtnikom uvek rezultira potomcima, čiji je kvalitet zagarantovan njihovim natprirodnim poreklom. Mnoge velike dinastije isticale su svoje čudesno poreklo – dvorski književnici Plantageneta su pisali o njihovoj demonskoj pramajci iz XI veka, a Lizinjani i njihovi rođaci Luksemburzi o zmajskoj ženi Meluzini (skraćeno od Mere des Lusignan – majka Lizinjana). Priča o čoveku venčanom natprirodnom ženom, formirana početkom XII veka, imala je toliki odjek i popularnost da mnoge evropske plemićke kuće već krajem istog veka pretenduju da budu potomci ove čudovišne dame. 

Ilustracija: Meluzina u heraldici Lizinjana,
Ilustracija: Meluzina u heraldici Lizinjana, iz Les généalogies de soixante et sept très nobles et très illustres maisons, partie de France, partie étrangères, issues de Meroüée, fils de Theodoric 2, Roy d’Austrasie, Bourgongne, &c.; Paris, Guillaume Le Noir, 1587.

Priča uvek počinje protagonistinim odlaskom u lov i njegovom poterom začarane životinje, divlje svinje ili češće jelena. Motiv lova na belog jelena koji služi da heroja dovede do vile predstavlja topos – opšte mesto srednjovekovnih priča o dolasku u vilino kraljevstvo. On buduću suprugu najčešće sreće u blizini vode: jezera, reke ili mora, u zavisnosti od podneblja na kom se odvija radnja. Očaran njenom pojavom, zaljubljuje se na prvi pogled i vila pristaje da dođe u njegov svet pod određenim uslovom. Uslov za njen polazak je zabrana koju postavlja pred supruga (koja poprima najraznovrsnije obilike: da je ne gleda tokom kupanja, ne dodirne je gvožđem, što ima preneseno značenje da je ne udari, itd). Njihova ljubav u ovom svetu je dugotrajna i plodonosna, ali poverenje između supružnika biva narušeno suprugovim oglušenjem o zabranu, nakon čega vila odlazi. 

Ilustracija: Otkriće Meluzinine tajne
Ilustracija: Otkriće Meluzinine tajne, iluminacija na pergamentu iz rukopisa Jean d’Arras -Roman de Mélusine, 1450 – 1500, u vlasništvu Bibliothèque nationale de France.

Zabrana koja je uslov za vilin polazak sa herojem je ključan element priče, koji predstavlja još jedno opšte mesto folklora. Njega nalazimo u antičkim mitovima o  Kupidonu i Psihi, Zevsu i Semeli, Peleju i Tetidi, u kojima se takođe natprirodno biće spoji sa smrtnikom kojeg, posle izvesnog nemilog događaja, napusti.  Zabrana postavljena pred smrtnog protagonistu najčešće se ogleda u uvredi vile, ili čak posmatranju vile. Ovo nije drugačije ni na našem podneblju, gde u priči „Vilina gora“, vile oneme i oslepe radoznalog posmatrača njihove igre. Vila brodarica, koju je „sa crnom zemljom sastavio“ Marko Kraljević,  takođe je htela da oslepi junaka nakon što je posetio njeno stanište ne bi li se napio hladne izvorske vode, bez plaćanja brodarine. Markov sukob sa Ravijojlom je takođe posledica uvrede vile, odnosno kršenja njene zabrane. Pesma se otvara opisom prijateljstva između Marka i njegovog pobratima Miloša, kome je Ravijojla zabranila da peva. Marko Kraljević moli svog pobratima Miloša da zapeva, a Miloš odgovara:

A moj brate, Kraljeviću Marko,
Ja bih tebe, brate popevao,

Al’ sam sinoć mnogo pio vino

U planini s vilom Ravijojlom,

Pak je mene zapretila Vila,

Ako mene čuje da popevam,

Hoće mene ona ustreliti

I u grlo i u srce živo.

Nakon ubeđivanja Miloš ipak zapeva, ali ubrzo biva pogođen u grlo i srce Ravijojlinom strelom, što razbesni Kraljevića Marka, čija reakcija je prenesena na početku ovog teksta i koja je rezultirala Raviojlinim molbama za milost i vraćanjem Miloša u život. Možda iz pozicije današnjeg čoveka pesma deluje čudno i surovo, ali svaki njen detalj pažljivo je promišljen. Ravijojlina ljubav prema vinu ima funkciju ilustrovanja Miloševog šurovanja sa natprirodnim bićem, što samim tim ističe njegove herojske kvalitete i posebnost. Miloš i Ravijojla nisu prikazani kao jednaki; on je zapravo bolji od nje (konkretno u pevanju), što je i povod njene ljubomore i donete zabrane. Naš ep poštuje osnovni obrazac zapadnoevropskih vilinskih priča: junak sreće vilu, dobija zabranu koju pogazi, što dovodi do posledice. Zapadnoevropske priče ipak nemaju junaka poput Kraljevića Marka, spremnog da na vilu krene buzdovanom! Krajnji cilj pesme jeste veličanje Markovog junaštva, čija snaga može da ukroti i natprirodnu silu koja ima sposobnost da diže ljude iz mrtvih. Marko je svestan da je vila zapravo čudovište, jer je toga svestan i epski pesnik koji ih je sukobio.  Zahvaljujući Markovoj hrabrosti koja se ogleda spremnošću da se uhvati u koštac sa čudovištem, njegov pobratim dobija nazad svoj život. 

Teško je zamisliti suroviji tretman od Markovog, ali mi posedujemo bogatu lirsko-epsku tradiciju. Dok u književnosti zapada vila postaje supruga izabraniku koji poseduje kvalitete koji ga karakterišu kao vrednog njene pažnje i njenog potomstva, na našem podneblju ona je ta koja biva izabrana. Vila se u zapadnoevropskim pričama otkriva pojedincu koga do sebe dovodi uz pomoć začarane životinje, dok su varijante sa nasilnim uzimanjem vile za suprugu vrlo retke. Ove raritetne primerke otmice vile u Evropi nalazimo prvenstveno kod Germana i, naravno, na Balkanu. Primer prinudnog braka vile kod nas su pesme Kako je Novaku utekla vila ljubovca i Ženidba Banović Sekule sa vilom. Obe pesme su veoma slične germanskim pričama o ženama labudovima, u kojima protagonista na prevaru uzima vilu za ženu krađom njene životinjske odeće. Novak i Sekula su takođe svojim suprugama sakrili krila i perje, a Sekulina vila nagorkinja je pokrštena pre prinudne svadbe.  Dok zapadnoevropske vile biraju supruga i još postavljaju uslove braka, balkanske imaju samo dve opcije — da prihvate prosca, ili da umru. Opis Sekuline “prosidbe” iz jednog od sačuvanih prepeva prilično je živopisan: 

Tri puta je opasao pasom,
I četvrti od sablje kajasom,
Pa je vili tiho besjedio:
„Ti se ne boj, nagorkinjo vilo
Ništa tebi učiniti neću,
Uzeću te sebi za ljubovcu,
Ti ćeš sa mnom vijek vjekovati,
Biće dobro i meni i tebi.”

Njemu je zaista bilo dobro, jer je toliko uživao u vili da mu je rodila devetoro sinova, a jasno je i kako je bilo njoj budući da je, isto kao i Novakova vila, pobegla od supruga čim joj se za to ukazala prilika. Sekuli, pre lukavog bekstva vilinske supruge, misteriozno nestaju sinovi, što ga baca u očaj. Sinovi su se zapravo oženili vilama i otišli u onostrano. Budući da su priče o natprirodnoj supruzi prvenstveno vezane za potomstvo, tačnije kvalitet potomstva, motiv vilinog odvođenja dece vrlo je redak u zapadnoevropskoj tradiciji. Čak i kad se pojavi, uglavnom su u pitanju ženski potomci, što zbog verovanja da ih pol čini sličnijim majčinoj prirodi, što zbog činjenice da srednjovekovni mentalitet daje manju vrednost ženskoj deci. Pesnik je iznenadnim odlaskom Sekulinih muških potomaka hteo da naglasi njegovu tužnu sudbinu, prouzrokuvanu ženidbom sa prevtrljivom vilom. Unija smrtnika sa natprirodnom ženom ima poreklo u antičkoj književnosti, ali dok je u antici ovakav spoj čest i čak poželjan, u srednjovekovnoj književnosti cilj je izazivanje šoka. Opisi viline transformacije u srednjovekovnoj književnosti sigurno su kod srednjovekovnog pobožnog čitaoca izazivali efekat strave koji teško da bi danas imao paralelu, budući da su današnji ljudi naviknuti na šokantne obrte i prikaze, i generalno manje osetljivi. Na balkanskog slušaoca pesme, takav efekat bi imao neočekivan gubitak brojnog zdravog muškog potomstva. Sekula na kraju (ove varijante) pesme ostaje sam, bez supruge i potomaka.  Iz pozicije današnjice Sekula zaslužuje takav epilog. 

Illustracija: Geraert Leeu
Illustracija: Geraert Leeu, Rejmond sreće Meluzinu, Die wonderlike vreemde ende schone historie van Melusijnen ende van haren geslachten, Antverpen, 1491.

Vilina plodnost je u našoj tradiciji vrlo često vezana za gradnju, što pokazuju pesme u kojima vila zida grad svojim rukama: Vilin čudesni grad iVila zida grad. Vilino interesovanje za gradnju nalazimo i u zapadnoj Evropi, tačnije u najpoznatijem srednjovekovnom romanu o vili, Roman de Mélusine, nastalom u 14 veku. Ovaj roman u prozi predstavlja najpoznatije srednjovekovno delo o Meluzini, nastalo u svrhe političke propagande Lizinjana. Meluzina je ovde prikazana kao finansijer i nadzornik brojnih graditeljskih poduhvata: gradova, zamkova, utvrđenja i crkvi, što predstavlja vrlo netipičan prikaz srednjovekovne dame. Poput Sekuline supruge i Meluzina ima brojno muško potomstvo — deset sinova. Dok se natprirodnа priroda Sekulinih sinova ogleda u njihovom odlasku u onostrano, Meluzinini potomci, uprkos herojskim podvizima u Krstaškim ratovima, imaju očigledne fizičke deformitete koji prećutno svedoče o njihovom čudovišnom poreklu. 

Vilina vezanost za graditeljsku delatnost očigledna je i u pesmi Zidanje Skadra, s tim što je ovde naglašena i njena čudovišna priroda, jer nailazimo na motiv vile rušiteljke:

Što majstori za dan ga sagrade,
To sve vila za noć obaljuje.

Zidanje Skadra prikazuje svu demonsku prirodu vile, jer ona zahteva ljudsku žrtvu u vidu blizanaca istog imena – Stoje i Stojana, da bi dozvolila gradnju. Budući da graditelji nisu našli blizance koje krase ta imena, vila dobija zamenu u vidu supruge Gojka Mrnjavčevića, koju uzidaju u temelje grada. Žrtvovanje mlade Gojkovice predstavlja jedan od najtužnijih, najtragičnijih momenata narodne poezije. Srceparajući opisi njene žrtve uticali su i na Andrića, čiji osvrt na Zidanje Skadra u romanu Na Drini Ćuprija, poprima možda epskije dimenzije od samog epa, pružajući još tragičniju i suroviju verziju žrtve vili: 

Najposle su sejmeni pronašli u jednom udaljenom selu dvoje bliznadi, pri sisi, i oteli ih silom vezirove vlasti; ali kad su ih poveli, majka nije htela da se odvoji od njih, nego je kukajući i plačući, neosetljiva za psovke i udarce, posrtala za njima sve do Višegrada. Tu je uspela da se progura pred Neimara.
Decu su uzidali, jer druge nije moglo biti, ali Neimar se, kako kažu, sažalio i ostavio na stubovima otvore kroz koje je nesrećna majka mogla da doji svoju žrtvovanu decu. To su ovi fino srezani slepi prozori, uski kao puškarnice, u kojima se sada gnezde divlji golubovi. Kao spomen na to već stotinama godina teče iz zidina majčino mleko. To su oni beli, tanki mlazevi što u određeno doba godine cure iz besprekornih sastavaka, i vidi im se neizbrisiv trag na kamenu.

Romantizam konačno obuzdava vilinu plahovitu narav, pa ona postaje naklonjenija ljudima. U srpskom romantizmu nailazimo na zanimljive prikaze vile koji su u funkciji uobličavanja kulta pesnika Branka Radičevića, koji se razvija ubrzo nakon njegove smrti i prenosa posmrtnih ostataka iz Beča na Stražilovo 1883 godine. Kompozicija „Branko i vila“nastala je kao programska predstava vezana za uobličavanje ideje o srpskom nacionalnom pesniku. Ona je tokom poslednjih decenija XIX veka i prvih decenija XX veka stekla status patriotske ikone, te su mnogobrojne replike dospele i u mnoge kuće širom Vojvodine. Ideja uobličena još u srednjem veku, po kojoj samo odabrani mogu da šuruju sa vilama, u romantizmu kao dostojnog njenog društva, umesto heroja naoružanog buzdovanom, vidi heroja naoružanog intelektom. 

LITERATURA

Alberto Varvaro, Apparizioni fantastiche- tradizioni folcloriche e letteratura nel Medioevo, Il Mulino, bologna, 1994, pp. 69-91.

Gervasio di Tilbury, Otia imperialia -libro III le meraviglie del mondo, a cura di Fortunata Latella, Carocci editore, 2010., pp. 197-201; 245-257.

Gillian M. E. Alban, Melusine the Serpent Goddess in A. S. Byatt’s ’Possession’ and in Mythology, Lexington Books, 2003, p. 197.

Žak le Gof, Srednjovekovno imaginarno, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, 1999, str. 43.

Jacques Le Goff, Melusina materna e dissodatrice, Tempo della Chiesa e tempo del mercante, Einaudi editore, Torino, 1977, pp. 287-312.

 Laurence Harf-Lancner, Morgana e Melusina: la nascita delle fate nel Medioevo,  Einaudi, Torino 1989, pp. 9-41;  176-309.

Kako je Novaku utekla vila ljubovca, Epske narodne pesme- Bugarštice, Narodna knjiga, Beograd, 1965, str. 75-76.

Kraljević Marko i vila, Epske narodne pesme- Kraljević Marko, Narodna knjiga, Beograd, 1965, str. 10-13.

Miroslav Timotijević , Guslar kao simbolična figura srpskog nacionalnog pevača, u Zbornik Narodnog muzeja – istorija umetnosti XVII/2, Beograd 2004, str. 256-257.

Online izvori:

Dejan Ajdačić, O vilama u narodnim baladama (online tekst)

Ivo Andrić, Na Drini ćuprija, 1945. (pdf download)

Jasmina Trajkov, Branko i vila – vizuelna kultura I kult nacionalnog heroja,  u Kultura, br. 131, 2011, str. 123-133. (pdf download)

Slavica Lukić, Sižejni model „Sekula i vila“ u dijahronijskoj i sinhronijskoj perspektivi, u Folkloristika, 1/1, 2016., str. 59-77. (pdf download)

Fondacija Saša Marčeta 

Bulevar Maršala Tolbuhina 38 Beograd

Umetnici, saradnici: contact@fondacijasasamarceta.org

Press: press@fondacijasasamarceta.org

Newsletter

Prijavite se na newsletter Fondacije Saša Marčeta kako biste uvek bili pravovremeno obavešteni o aktivnostima, novostima, događajima, konkursima, edukacijama i druženjima.

Izrada web sajta Progressive Media