Amor, Psiha i gvozdeni opanci

Amor, Psiha i gvozdeni opanci
Antonio Canova , Kupidon oživljava Psihu poljupcem, 1787-1793.

Nakon optužbi za preteranu teatralnost odlučila sam da se umesto najavljenih milih mi tema Hristovih pasionih šetnji okrenem veselijim temama seksa i ljubavi. Na žalost nećete biti pošteđeni svojstvene mi patetike, pa će uključiti i rastanak koji je neophodna komponenta svake velike ljubavne priče. Ukoliko se ne slažete sa mnom, označiću vas kao nepopravljivog romantika i pozvati se na autoritet Vilijema Šekspira, Jane Austin, sestara Bronte, Tolstoja, Dzejmsa Kamerona, i jednog od najuticajnijih i široj publici najmanje poznatih književnika svih vremena- Apuleja. O samom autoru i njegovom delu napisah poduži tekst koji zainteresovani mogu pogledati upravo ovde

Pozabaviću se prikazom jedne drevne ljubavne priče, o Kupidonu i Psihi, koja je na ingeniozan način umetnuta u Apulejevo delo „Metamorfoze“, helenistički neoplatoničarski roman sastavljen u II veku n.e. Priča poznata još u IV veku p.n.e., govori o ljubavi Boga i smrtnice, njenoj znatiželji koja je razdvaja od voljenog, njenim doživljajima i mukama posle odvajanja, da bi se završila njihovim konačnim spajanjem.  

Izuzetno je zabavna, te vam pružam rezime.

Amor, Psiha i gvozdeni opanci

U Apulejevoj verziji Psiha je bila najmlađa ćerka kralja i kraljice čija se lepota nije mogla proslaviti ljudskim jezikom. Glas o njenoj lepoti ubrzo se proširio pa su ljudi dolazili iz dalekih zemalja da bi joj prinosili žrtve dok su Venerina svetilišta ostajala prazna. Ovo je izuzetno razgnevilo boginju ljubavi i lepote koja je poslala sina Kupidona da se osveti devojci nateravši je da se zaljubi u „ najgoreg čoveka, u nekoga kome je Sudbina otela čast i imanje i zdravlje, u takvu propalicu da se u celom svetu neće moći naći čovek koji mu je ravan u bedi“. U medjuvremenu je jadna Psiha uzalud čekala prosca jer se niko nije usuđivao da joj traži ruku. Njen otac zatražio je savet od čuvenog propočišta u Miletu koje ga je obavestilo da pripremi ćerku za svadbu smrti i ostavi je na steni visoke planine strašnom divljem čudovištu koje „leti na krilima i ne štedi nikoga, od kog i sam Jupiter drhti i od kog se i bogovi plaše“. To bi učinjeno i Psiha je ostavljena sama i uplakana na vrhu stene. Ubrzo je blagi dah vetra Zefira preneo preko provalija u vrt u kom se nalazila kraljevska palata. Večeri je provodila sa nevidljivim suprugom koji bi „još pre sunčevog izlaska žurno otišao“ i naterao je da obeća da nikad neće poželeti da vidi njegov lik. Očigledo se koncept braka nije promenio od antičkih dana. Ubrzo Psiha ostade u drugom stanju. Čuvši kako roditelji žale za njom i usled velike usamljenosti Psiha je zamolila supruga da joj dozvoli da vidi sestre. Ono što je usledilo potvrđuje da je mešanje rodbine u brak recept za katastrofu. Sestre su videle raskoš u kom živi Psiha i pritisnute ljubomorom krenule da se raspituju za njenog supruga. Kada su shvatile da mu nije videla lik, ubedile su je da se radi o strašnoj zmiji i podsetile je na Pitijino proročanstvo o čudovišnom suprugu. Podstaknuta strahom Psiha odluči da prekrši obećanje dato suprugu i nakon „ljubavnih borbi“ prinese sveću kako bi pogledala njegov lik. Umesto divlje životinje videla je najljupkije i najsladje biće- samog Kupidona. Ovo je izuzetno obradovalo Psihu koja iz radoznalosti uzme da opipava luk i strele i nehotice se ubode i zaljubi u samog Amora. Plamteći od ljubavi ona počela je da ga ljubi raskalašnim i strasnim poljupcima. Upravo u tom trenutku svetiljka je izbacila ulje na njegovo rame i on se probudio i video da je Psiha pogazila reč. Onda je Psiha doživela sudbinu mnogih žena, da joj ljubavnik iz kreveta izleti kroz prozor. Time počinju Psihina putovanja, dok je Kupidon, tipično muški, otišao pravo kod svoje mame i uzdisao u njenim odajama. Psiha se obratila Cereri i Junoni za pomoć, koju nije dobila zbog straha boginja od Venerinog gneva. Shvativši da joj nema pomoći, ona se uputlai pravo kod svekrve koja je predala sluškinjama Brizi i Tugi da je išibaju i izmuče (svaka sličnost sa stvarnim osobama i događajima nije slučajna). Venera je potom Psihi dala četiri zadatka: da razvrsta svakovrsno semenje u čemu joj pomažu mravi, da uzme zlatno runo od besnih divljih ovaca u čemu joj pomaže jedna zelena trska, da sa opasne stene koju čuvaju zmajevi donese crnu vodu reke Stiks u čemu joj pomaže Jupiterov orao. Poslednji zadatak bio je da iz Podzemnog sveta donese malo Prozerpinine lepote. Uputstva za taj poduhvat dala joj je kula sa koje je želela da okonča svoj život. Sledeći ih ona uspeva da uzme kutiju od Prozerpine, ali ovaj zadatak ne izvršava jer je božanska kozmetika preveliki izazov za bilo koju ženu, te otvara kutiju u kojoj se umesto lepote nalazio pakleni san. Iz sna ju je probudio sam Kupidon koji nije mogao da izdrži razdvojenost od drage. Ljubavnike na kraju spasava intervencija samog Jupitera koji podaruje Psihi besmrtnost i uzdiže je na Olimp gde se odigrava svadbeni banket. Ubrzo potom Psiha je rodila ćerku Nasladu.

Priča je preživela srednji vek zato što je vrlo rano dobila hriščansko tumačenje koje je vidi kao putovanje duše koja, nakon mnogih zemaljskih muka, stiže do božanske nagrade. Zanimljiva interpretacija nastala je krajem V veka, kada je latinski pisac Fulgencije u svojoj mitografiji Psihu opisao kao ćerku Boga i materije, a njena lutanja uporedio sa Adamom koji je takodje stradao zbog znatiželje. Njene dve sestre autor je tumačio kao telo i slobodnu volju koje je i dovode u nepriliku. Venera je viđena kao libido koji šalje Kupidona- želju da uništi Psihu. Kupidon ubeđuje Psihu da mu ne vidi lice tj. da ne upozna telesno zadovoljstvo. Hrišćansko tumačenje je priču spasilo sudbine mnogih klasičnih dela koja su pala u zaborav, pa je nalazimo čak i na hrišćanskim sarkofazima i u okviru fresko-dekoracije katakombi. Srednjovekovna književnost preuzima mnoge motive iz priče, pa tako npr. u starofrancuskom romanu Partenopeu de Blois iz druge polovine 12. veka protagonistu začarani brod prevozi u čudesnu palatu koju opslužuju nevidljive sluge.  Renesansa predstavlja veliki povratak ove teme u umetnosti. Prva nama poznata renesansna ilustracija nalazi se na kovčežiću nastalom 1444. povodom venčanja Pjera de Medičija. Renesansni prikazi teme su mnogobrojni, pomenućemo samo 12 izgubljenih Giorgioneovih platna posvećenih Psihinim lutanjima, Rafaelove dve freske u vili Farnesini koje prikazuju Psihino uvođenje u Olimp i ciklus od 23 scene koje je Rafaelov učenik Đulio Romano oslikao u Palazzo del Te.  Danas kada se pomene bajka o Kupidonu i Psihi u vizuelnim umetnostima, većina prvo pomisli na delo Antonija Kanove izloženo u Luvru. Neoklasicistička skulptura predstavlja trenutak ujedinjenja ljubavnika, u kom Kupidon budi svoju dragu iz paklenog sna.

Motive priče nalazimo u usmenoj tradiciji mnogih evropskih naroda, a Dizni joj je 1991. dao prvu od svoje dve ekranizacije. Zove se „Lepotica i zver“, da vas prosvetlim ukoliko niste do sada prepoznali radnju. Vuk Stefanović Karadzić zabeležio je dve verzije priče koje je objavio 1853. u Beču, u okviru publikacije Srpske narodne pripovetke. U obe Vukove verzije priča započinje staricom koja iz želje za detetom moli Boga za trudnoću makar rodila zmiju. Bog joj usliši molitve, zmija poraste i ožene je, a potom snajka zatrudni. Snajka, poput Psihe, pogazi poverenje među supružnicima i otkrije svekrvi da natprirodni suprug noću skida košuljicu i preuzima oblik prelepog muškarca. Snajka i svekrva skuju zaveru da bi ga zadržale u čovečjem obliku, tako što će spaliti zmijsku košuljicu i dok im u prvoj verziji to uspe i tu se srećno završi priča, u drugoj se suprug razjari te se obrati ženi sledećim rečima: „ Šta to uradi, da od Boga nađeš! Sad me vidiš, pa me više nećeš videti dok ne podereš gvozdene opanke i ne satreš gvozden štap tražeći me, niti ćeš se s tim detetom što ti je pod srcem pre rastati dokle ruku preko tebe ne prebacim“.  Jadna srpska Psiha je nosila dete pune tri godine pre nego što se otisnula da traži muža, a kad je našla on je već duboko ogrezao u bigamiju. Uprkos tome priča se srećno završava tako što ona podmićuje njegovu suprugu ne bi li joj dozvolila da legne sa njihovim mužem, on prebacuje ruku preko trudničkog stomaka čime se obavlja porođaj, da bi se potom bigamista vratio prvoj supruzi kao da se ništa nije desilo. Srećan kraj na srpski način. Vukova dela su zaista najveći srpski klasici. 

Možda najzanimljivije savremeno viđenje priče o Kupidonu Psihi dao je Albeto Savinio – italijanski pisac, slikar, muzičar, scenograf, dramaturg, brat čuvenijeg Đorđa de Kirika – u svome delu „Naša duša“. Savinio Psihu postavlja kao eksponat grčkog muzeja voštanih figura gde je nalaze protagonisti – vojnik i njegova ljubavnica, praćeni lokalnim doktorom i direktorom muzeja. Savinio uvodi u Psihin opis njene „tužne realnosti“ neposredno nakon podrobnog objašnjenja terorije o cipeli kao ogledalu duše (parafraziram: čuvajte se previše uglancanih cipela. One označavaju sebičnost, okrutnost, volju za pravljenjem žrtve slabijeg stvorenja, posebno žene). Savinijeva Psiha ima kljun pelikana, što nije bez razloga. U svom romanu La famiglia Mastinu (1948) Savinio kaže da su egipćani, mnogo osetljiviji na tajanstveni deo sebe, razlikovali ka, što je udvojenost (ekvivalentno persijskoj fravaši i skandinavskoj fylgji), i khu, što je duša u formi ptice.  Psihine sestre opisane su sa pačijim i nojevim kljunom uz primedbu da nisu bile ružne, ali ni toliko lepe koliko ih opisuje Apulej. U ovoj verziji antičke priče Kupidon Psihu prosi pismom koje se oglašava i obaveštava roditelje da on, najmoćniji čovek univerzuma, koren života i gospodar ljudi želi njihovu ćerku načiniti ženom pod uslovom da se poštuje pakt kojim je osigurana njegova nevidljivost i anonimnost. Opštenje sa svojim nevidljivim suprugom Psiha opisuje kao uspelu operaciju, dok supruga vidi kao hirurga. Kulminacija priče dolazi u trenutku kada Psiha treba da otkrije izgled svog nevidljivog muža. Njenu naraciju prekida slušateljka nadovezujući se na njenu priču Apulejevim opisom prelepog usnulog Kupidona, na šta Psiha odgovara uzvicima „Laži ! Eto posledica propagande!“ i opisuje svoje otkriće kao najružniju, najgluplju, najbestijalniju, najsmešniju spodobu koju je svet ikada video, falusno biće sa krilima, koje na kraju napušta. 

Prava moderna bračna romansa. Savinio je u svojoj priči pristupio temeljnoj demitologizacija i demistifikaciji Psihe shodno njegovom, ali i našem vremenu.

Meni je i dalje favorit Vukova verzija sa gvozdenim opancima. 

Amor, Psiha i gvozdeni opanci

Alberto Savinio, „Psiha“ i „Kupidon“,litografija, 1944.

Jovana Pikulić

Korišćena literatura :

Alberto Savinio, La nostra anima/ Il signor Münster, Adelphi edizioni, Milano, 1981.

Apuleio, Le Metamorfosi o L’Asino d’oro, a cura di Alessandro Fo, Einaudi,Torino, 2015.

Claudio Moreschini, Il mito di Amore e Psiche in Apuleio, M. D’Auria Editore, 1999.

Leonard Barkan- The Beholders tale: Ancient sculpture, Renaissance narratives, Representations vol. 44, jesen 1993., str. 133-166.

Luisa Vertova, Cupid and Psyche in Ranaissance painting before Raphael, u Journal of the Warburg and Courtauld Institutes, vol. 42, 1979.

Frederick Hartt- Gonzaga symbols in the Palazzo del Te, u Journal of the Warburg and Courtauld Institutes, vol. 13, 3-4, 1950.

Vuk Stefanović Karadzić, Srpske narodne pripovetke, priredio M. Maticki, Laguna,Beograd, 2017. 

Fondacija Saša Marčeta 

Bulevar Maršala Tolbuhina 38 Beograd

Umetnici, saradnici: contact@fondacijasasamarceta.org

Press: press@fondacijasasamarceta.org

Newsletter

Prijavite se na newsletter Fondacije Saša Marčeta kako biste uvek bili pravovremeno obavešteni o aktivnostima, novostima, događajima, konkursima, edukacijama i druženjima.

Izrada web sajta Progressive Media

X