Meni su interesantne tvoje teme, pojednostavljene figure i tekstualni sadržaj koji prati radove. Na granici humora, realnost se simplificira, a i time naglašava …… Šta se odvija na platnima?
Ono što sto se dešava i razvija u meni u odnosu na spoljašne okolnosti je uvek moj lični odgovor na razumevanje samog života. Likovnim jezikom pokušavam da prikažem psihološke i socijalne teme koje su mi interesantne. Želim da slikom, kroz simbole, što jednostavnije pokažem stanje u kojem je čovek današnjice, kako njegovo psihološko stanje utiče na njega samog i na okolinu. Interesantno mi je da simbolima prikažem odnos, pojave i osobine određenih stvari. Na primer, imam seriju radova sa lizalicom, koja u stvari predstavlja šefa/moćnika ili nekog ko se tako oseća. Serija radova zapravo prikazuje kako lizalica(šef) koristi svoj položaj, njen odnos prema toj moći koju poseduje u odnosu na druge, kao i koliko je taj položaj nekog moćnijeg, nekog ko se oseća kao da je postigao nešto, u stvari jedan ograničavajući položaj u kome smo stalno neslobodni.
Opet, postoje radovi u kojima se bavim stanjem u kome se čovek nalazi svakodnevno: pritisak, borba za egzistenciju, manjak empatije, strah…Neki od tih radova prikazuju samo ljudsku glavu i tim simbolom, u stvari, sugerišem da se radi o čoveku. Neki od tih radova su: Teškoća bivstvovanja, Sumor je tu iza ćoška, Klinika za uklanjanje tuđih frustracija, Rehab…
Nekad koristim reč kao simbol; onda ona, zapravo, preuzme ulogu onoga što želim da istaknem na radu. Reč dangubalija koju sam stvorila od reči dangubljenje mi je tu poslužila kao koncept za seriju radova koji su potom nastali. Na tim slikama su neki pejzaži, ili neki naizgled obični događaji koji zajedno sa umetnutom reči dobijaju drugi značaj.
Koje tehnike koristiš, gde radiš i objasni nam sam proces nastajanja slike?
Volim da nesputano radim. Uglavnom su to ulja na platnu, crteži na papiru/kartonu nastali kombinovanom tehnikom. Sve zavisi šta mi je u tom trenutku dostupno za rad. Imam neke koncepte za instalacije koje su, za sad, samo na papiru. Nekad samo želim da pustim ruku da slobodno pravi crteže, bez opterećenja šta će to značiti, i to su uglavnom sveske pune takvih dokonih stvari. U tome jednako uživam, jer manjak inspiracije u stvari može da bude oslobađajući. Svaki dan nešto crtkam, to mi je ritual. Stan sam pretvorila u atelje; nije veliki, ali tu sam naslikala svoja najveća platna, tako da se može reći da živim u ateljeu. Slika uglavnom nastaje kao rezultat skice, a kasnije je slažem koloristički, uglavnom intuitivno. Koristim šest-sedam boja i od njih pravim različite nijanse.
Kao umetnik mlađe generacije kako opažaš poziciju umetnika u društvu, šta primećuješ?
Društvu je potreban umetnik, filozof, posmatrač — u današnjem vremenu više nego ikad. Ljudi su ugušeni nedostatkom vremena, egzistencijalnim pitanjima, svakakvim ličnim problemima, a postojanje umetnosti i umetnika omogućuje da stvarnost bude zabeležena, a ne ignorisana. Mislim da se za kulturu ne izdvaja dovoljno. Sramotno je da Udruženje likovnih umetnika ima dve galerije o kojima se ne vodi računa, od ko zna kad. Biti samostalni umetnik u Srbiji je potpuno suluda stvar. Mislim na to „zvanje“. Umetnik je ovde podmiren uplaćivanjem minimalca od države za naše zdravstveno i socijalno osiguranje, što je više nego sramotno. I tu se sva priča završava. Nemam više to zvanje. Opet, sa druge strane, razne špekulacije i šeme se prave kod privatnih ili alternativnih galerija. Tu ponovo moraš nekog za nešto da moljakaš, ili da budeš deo ekipe, da budeš maltene zabavljač/zabavljačica. „Ti samo budi lep/lepa“ hahahaa…
Ksenija Samardžija