3×3 Razgovor sa: Mate Đorđević

3x3  Razgovor sa: Mate Đorđević
 Opsenar, 320×220 cm, ulje na paltnu  2019.

Tvoji radovi su uvek na granici, između realnog i onostranog, između ljudskog, životinjskog, istinitog i apstraktnog. Paraziti, bakterije, zamorci, mutacije, zaraze, mikro i makro svet dobijaju  vizuelnu dominaciju. Šta se zapravo odvija na tvojim platnima?  

 Treba ubaciti nijanse. Kada mislim na svoj rad, kada se indentifikujem s njim, pa čak i kada ne mislim na njega, sa strane gledano, pomislim na sumrak prethodnih civilizacija, jednu vizija sveta koja je gotovo savršeno prihvatljiva kao egzaltirani haos. Zamor naše vrste se ogleda u  dnevnim brigama svakog pojedinca, koje su utkane u permanentni strah od poslednjeg čina. Upravo zato se trudim da budem promašeni skeptik, da punim prostor dubokim besmislom kome se, u određenoj meri, rugam i divim. Ti radovi su izrekli ono u što sam ubeđen, što ne pripada meni već nekom beskrajnom nedostatku, osećaju da je sve srušeno ili se ruši. Svaki  od napomenutih entiteta se batrga na slikama; pasivnost ne ide uz njih pre opsednutost ili egoizam kao zaštita od jednog krajnje subjektivanog sveta, kome i sami pripadaju. Paradoks je da sam ja, po prirodi koja me je odredila, sušta krajnost, nevidljiv tip. Ne mešam se među ljude nego jednostavo čekam i gledam da li će sve te  fasadne fešte u ljudima oko mene, pre ili kasnije postati orgija sama po sebi. U najgorem slučaju ja sam mala sluškinja svog rada i to se tako razume. Bilo bi smešno s moje strane da se  ponašam kao autor bez sudbine koja je manje-više moja svakodnevnica. Sve može da se podnese kada imaš čemu da pribegneš. A taj neizrecivi cirkus sa mojih radova je vezana za; životne sokove smrti i njene metamorfozame. Ono što sam preživeo tokom godina a uplelo se u taj moj posao, mimo moje volje, je taj opskurni svet jedne teritorije, pa mi se čini da su ti radovi napravljeni sami od sebe. Od nekog nejasnog štofa, pa i rđavog ukusa iskustva, ili pogrešnog poredka.

Demijurg, 100cm oval, ulje na platnu, 2018.
Demijurg, 100cm oval, ulje na platnu, 2018.

Slika ima uporište u vizuelnim simbolima, kodovima, kao hronologija nemog podzemlja, stvari i čuda koja ne vidimo ali naslućujemo da su svuda oko nas da se nemo kreću, gamižu…

-Da, jedna rasprava o beznađu, opskurnosti, neposrednim situacijama, koja modernu iluziju o neograničenom napretku strovaljuje u blato. Nešto što prosto obesmisli misiju da je svako od nas žandarm nad jednom ili više sudbina, jedna intenzivna ideja da smo po rođenju, višak. Ima i gorih (s)tvari, recimo mediokritetski duh koji se uselio u svakog i sve, pod dnevnim rutinama delanja. Ti čitaš te slike sa konvencionalne strane (koja je puna strepnje) i mene to raduje. Jer takav pristup uspostavlja usmereni mir kod posmatrača ili onog koji čita delo. Stvari su mnogo grđe. Mogao bi i sam lako da budem demon, kao protagonisti na tim mojim radovima, ali ne kao čovek. Potrebna je distanca da se stvari sagledaju. Zato se i slikarstvo kupa u izgovorima i beskrajnim iluzijama. Mi sami kao oslonac, razaramo svet, gore nego bilo koji živi stvor. Današnje vizije sveta su na bolestan način prihvatljive u svakom obliku, pa sve do zlokobnog aspekta, koji kušamo upravo sada. Nesumnjivo je da će sve ovo preživeti seoski narodi, koji imaju unutrašnju toplinu, koji se ne udvaraju svetu. I to je odavno tako. Ako recimo dođe do neke apsolutno bizarnog pogroma ili nekog višeg oblika katastrofe, ubeđen sam da će sve te moje slike biti spaljene a i ja sa njima (smeh)! To je svojevrsna avantura i ludorija po sebi.

 Na slikama, crtežima, kolažima, čest motiv je oko. Orožalo, izgubljeno oko, otuđeno od sopstvenog bića. Kao da nas sve tvoje nemani netremice pasivno posmatraju u dugom nemom trajanju? 

Antidot,  50cm, ulje na platnu,    2019.
Antidot,  50cm, ulje na platnu,    2019.

To se uspostavljalo kao šifra neko vreme. Ukratko, ja sam po svojoj kulturi i shvatanju, slobodan tip, kad to kažem mislim; da na stvari gledam sopstvenim temperamentom. Tačnije moja mašta, teorecska mašta, je od suptilnog i tananog filma. Čini mi se, da je takvo shvatanje sebe u simboličnom smislu tableta za smirenje sa jedne strane, no sa druge teška narkoza za autora. Promene su potrebne (u okvirima ličnog interesovanja) jer je nemoguće stvoriti homogenu sliku, idealnu sliku (samu po sebi), a da pre toga ne izrabiš određene motive. Kad dođe trenutak, da te ti i takvi simboli nadjačaju, ili se prosto potroše, autor ih tera od sebe i menja pristup ili postupak, i jedno i drugo se smatra novom polaznom tačkom. Da bi se vasceli proces odvio što bezbolnije potrebno je vreme. Stoga rad se pre ili kasnije skameni, a zatim napusti svoju tvrdu ljusku rutine, čim se potroše sve vrtoglavice zabluda. Ucelo proces nemilosrdno ostaje bez zaključka. Kad kažem zaključak, nedvosmisleno mislim na fizičku smrt slikara. Tako smo svi žrtve i saučesnici u protoku, tog istog vremena, koje će nam zalepiti masnu tačku o sopstvenom autorstvu bez poštede. Ceo jedan svet će nestati i neće vredeti ni pišljivog boba. Budućnost kao zub vremena je stara kurva koja perverzno muči svoje ljubavnike. Međutim nad materijalom od pamtiveka, vladaju formalizmi raznog tipa, predrasude koji nažalost dominiraju nad međuljudskim odnosima, i to je velika katastrofa. Ukratko, slikara nevidljivi konci sudbine, ubedi da gleda s visine; on sam tako uvažen, sagradi sistem, ima privilegije što je suštinski velika zabluda, naspram realnih odnosa, koji su stvarni životni procesi delanja, a sadrže promašene akcije, koje tek trebaju da se ostvare a paradoksalno, nemoguće ih je štaviše ni zamisliti. Nažalost mi izazivamo sopstvenu paniku i jad. Sve to devastira, čovek (tu i tamo) postane maneken (model) upravo te pogrešne slike i prilike. Slikarstvo je živi organizam koji ima bremenitu autonomiju, jer poseduje jednu višu logiku, kako i koga  kažnjava ili nagrađuje; ono samostalno brani dušu i održava vekovni imunitet, ako se loše odgaja, otrgne se iz ruke i pobegne kao kokoška (znaš li da su džinovske kokoši u Estoniji simboli za vaskrslog mrtvaca u vreme zadušnica?) iscuri ti iz oka (smeh).Treba biti pažljiv sa tim stvarima, kolko je moguće i kolko nas pamet služi.

Ti kažeš oko, a ja mislim da je svaki simbol u umetnika, protivrečan i dvosmislen, darežljiv i brižan, sebičan i uobražen. Takve stvari imaju dvostruku ulogu, koriste se da im se moliš (u prepoznavanju) ili za ubijanje, jer se pojavi stil koji lako hrani samozadovoljštinu i brzo se odustaje od daljeg koračanja ka nečemu nepoznatom. Oko je uznemirujuća stvar, mitološkai turobna istovremeno; prosto sablažnjava njegova konstantna vlažnost. Mesto je čudno, postavljeno je u slepoočnicu koja je jama lica. Iza cele te konstrukcije teče krv, pružaju se kapilari. Oči su spasonosne. To svakako nije oko čoveka ali se na njega čitavo vreme referišem jer mi je lakše da od sopstvene telesnosti skočim na nešto što je, recimo, onostrano i nepoznato. Tako da, sasvim si u pravu u nekom smislu to je inicijacija oka, koje ne pripada ni čoveku a ni životinji, već slučajnom poreklu stvari.   

Ksenija Samardžija

Fondacija Saša Marčeta 

Bulevar Maršala Tolbuhina 38 Beograd

Umetnici, saradnici: contact@fondacijasasamarceta.org

Press: press@fondacijasasamarceta.org

Newsletter

Prijavite se na newsletter Fondacije Saša Marčeta kako biste uvek bili pravovremeno obavešteni o aktivnostima, novostima, događajima, konkursima, edukacijama i druženjima.

Izrada web sajta Progressive Media