Nikola Mihajlović rođen je u Beogradu 1986. godine. Umetničkim stvaralaštvom se aktivno bavi od 2008. godine u formi street art-a a kasnije i studijskog slikarstva. Učesnik je i organizator više međunarodnih i domaćih projekata iz oblasti umetnosti, izlagao je na brojnim kolektivnim i nekoliko solo izložbi u Srbiji i inostranstvu među kojima se ističu dve grupne izložbe u Berlinu kao i solo izložbe u galeriji Parobrod u Beogradu i galeriji Espace Temoin u Ženevi. Član je umetničkog kolektiva Street Smart i spoljni saradnik pri Fondacija „Saša Marčeta” u Beogradu.
Saradnju sa Fondacijom započeo je avgusta ove godine, kada je krajem meseca učestvovao u organizaciji prvog u nizu događaja pod nazivom „Balkan uživo”, koji je okupio krem aktuelne street art scene Beograda. U isto vreme, ušao je u prostorije Bioskopa Balkan u svojstvu slikara, gde trenutno radi na svojoj velikoj samostalnoj izložbi, planiranoj za sledeće proleće u pomenutom prostoru.
Radove Nikole Mihajlovića možete pogledati na njegovom Instagram profilu.
Koliko je ova godina uticala na tebe? Koliko ti je promenila planove, aktivnosti?
Pored toga što će 2020. godina ostati najviše upamćena po virusu COVID-19, za mene je ona veoma značajna i zbog bitnih dešavanja na privatnom i pofesionalnom planu, koja će mi definitivno ostati urezana u sećanje. Ovde ću se osvrnuti samo na ovaj drugi segment: zbog neočekivane situacije izazvane virusom, početkom godine sam ostao bez potencijalnog anganžmana u Kini i eventualnog proboja na njihovo umetničko tržište. Moj nastavak saradnje sa partnerima iz organizacije “Artetra” iz Švajcarske takođe je odložen za neko bolje vreme.
Okolnosti su me naterale da se najviše okrenem radu u ateljeu, a kasnije i na projektima po Srbiji i regionu. Iskoristio sam vreme izolacije za slikanje na platnima, gde sam shvatio da sam upao u period tranzicije stila, što me je dodatno pogodilo, ali i postavilo novi izazov pred mene. Životne okolnosti su se vidno odražavale na moj umetnički izraz. Sa lepšim vremenom došli su i radovi na zidovima u Beogradu, festivali u Mostaru, Gornjem Milanovcu, „Likovna Jesen“ u Somboru, gostovanje u Sarajevu. Usledio je početak saradnje sa Fondacijom „Saša Marčeta“ i organizacija događaja „Balkan Uživo“, a potom i premeštanje ateljea u prostor bioskopa Balkan, gde trenutno stvaram i spremam veliku solo izložbu za proleće.
Možeš li da izvojiš neki značajan trenutak koji je uticao na tvoj rad – prethodno iskustvo koje je doprinelo očiglednim promenama u tvom radu?
Početkom godine, u mom privatnom životu se desila veoma emotivna situacija koja je na neki način predodredila dalja dešavanja na tom planu i ostavila dubok trag u meni i jednoj veoma bliskoj osobi. To, u kombinaciji sa svim dešavanjima u vezi sa COVID-19 virusom, uticalo je na moj likovni izraz koji se od tog trenutka drastično promenio. Video sam da nešto želi da izađe na platno, ali nisam znao šta, niti kako to da izrazim na pravi način. Usledio je niz pokušaja i eksperimenata od kojih su samo neki bili uspešni. Puno sam naučio kroz taj proces i sada mogu da kažem da sam povratio samopouzdanje i stabilnost.
Slike koje trenutno nastaju u potkrovlju Bioskopa Balkan, u nekoj vrsti improvizovanog ateljea, nastaju kao potreba da se slikarski izraziš. Koliko su one kompatibilne sa tvojim radovima koji nastaju na fasadama, ulicama, napuštenim objektima…?
Nema velike razlike. Svi radovi dolaze iz istog izvora i imaju isti koncept kao osnovu. Ta osnova sam ja, sa svim svojim karakteristikama ličnosti. Glavne razlike su tehničke prirode, ili se tiču konteksta u kojima radovi nastaju. Zidovi su platna koja su već dobrim delom „popunjena“, dok slikarsko platno predstavlja delić beskonačne praznine kome treba udahnuti život. Oba procesa imaju za cilj neku vrstu oslobođenja kroz stvaranje i paralelno koegzistiraju kroz mene.
