3×3 razgovor: Dejan Klincov

 

 

Dejan Klincov je rođen 1963. godine i odrastao je u bezbrižnom društvu u Beogradu, bivšoj SFRJ. Studirao je na Akademiji Likovnih umetnosti u Novom Sadu i Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, a potom na Kraljevskom institutu za umetnost u Stokholmu, Univerzitetu za film, radio, televiziju i pozorište,  kao i odseku za filozofiju Univerziteta u istom gradu. Za sebe kaže da “živi i putuje u harmoniji sa Tellusijim ritmom”.

Dejan je u Bioskopu Balkan učestvovao na izložbi “Staying here with you”. U intimne prostore mirovanja i spavanja, Dejan Klincov unosi elemente koji remete, prekidaju i neprestano uznemiravaju treperavim sadržajima video rada koji se emituje sa tavanice. S namerom da boravi u prostoru, tokom trajanja postavke, umetnik poziva na mogućnost deljenja –  jedan krevet ostaje prazan i spreman da prihvati u auru umetnika svakoga ko se na to odvaži. 

 

Dejane, kako si?  Kako provodiš svoje vreme, da li pratiš medije, čitaš, crtaš…?

Dobro sam. Kao likovni umetnik navikao sam na samoću i izolaciju – to je deo poziva. Kada sam na Mljetu crtao talase i pokušavao da shvatim njihovo kretanje da bih razumeo materiju, po 6 sati nisam u more ulazio. Tek posle mesec dana je počeo moj godišnji odmor.
Pridržavam se preporuka struke i ne potcenjujem virus. Ljudsko zdravlje je krhko i moramo paziti jedni druge. Infektivne bolesti zahtevaju visoku ličnu odgovornost.
Trenutno crtam i slikam. Otkrio sam, za mene, nov način – crtam prstom po staklu i uživam dok radim, a kada ne radim sumnjam i postavljam sebi pitanje o svrsishodnosti, koje me muči. Sve mi je teže i teže da dozvolim sebi da radim i budem zadovoljan rezultatom. Da li ispravno delam?

Davno, slikao sam prstom uljanom bojom po lanenom platnu; nedelju dana su mi bridele jagodice.

Nemam televizor. Na radiju mi nedostaje izvorna narodna muzika. Veoma volim Treći program Radio Beograda, posebno „Radionicu zvuka” – eksperimente sa zvukom.

Čitam tri knjige: Zatvorenu trgovačku državu Johana Gotliba Fihtea, knjigu pesama Dovoljno Vislave Šimborske, koju mi je poklonila moja profesorka Milica Stevanović, i Narodnu književnost – pesme i priče (izbor), urednica Milijana Jelovac, izdanje Nolita.

Na sebi zadate teme pretražujem internet na srpskom, engleskom i skandinavskim jezicima.

Borim se sa strahovima i demonima, “ed e subito sera (i odmah padne veče)[1]. Što sam stariji vreme mi brže prolazi.

Telefoniram. Razgovori su dugački; volim da razgovaram do kraja.

Ne posvećujem se fizičkom zdravlju u poslednje vreme. Volim plivanje, saunu i šetnje: od Trga do Zemuna, do bloka 71 gde na kraju Jurija Gagarina iza zadnjih zgrada pukne Srem širok; preko Starog mosta dok ga tramvaj trese, pa tri kruga oko Savskog jezera; od Skadarlije do Istočne kapije,
jutarnje šetnje Brankovim mostom dok Beograd spava i kad se budi.

 

 

U jednom razgovoru, tokom pripremanja izložbe Staying here with you, pomenuo si Haralda Zemana. Da li možeš da nam preneseš tvoje iskustvo poznavanja jednog od najznačajnih kustosa, umetnika i istoričara umetnosti?

U doba samoupravnog socjalizma leta sam provodio na Jadranskom moru, po srpskim manastirima i u Zapadnoj (okupiranoj) Evropi – da je posetim dok ne nastanu proleterske zemlje, a kapitalizam završi na đubrištu istorije (smeje se).
Na povratku sa „Dokumenta 7“ u Kaselu, put nas je odveo na Monte Verità. Planina Istine (1900 – 1926) je bila vegetarijansko-nudistička-anarhistička komuna ljudi koji su želeli da razviju alternativni način života odbacujući partijsku politiku i dogmu građanskog društva, imajući za cilj reformu života. Sredinom 1930. dobar deo komunara seli se u Južnu Ameriku i SAD. U Kalihorniji[2] zasnivaju novu komunu iz koje će posle Drugog svetskog rata izrasti hipi pokret. Još u Londonu sam kupio adresar umetnosti i u njemu, pod Švajcarska/Drugi (Others), stajali su Haraldov telefon i adresa. Posle će mi reći kako ga iritira što su ga tu skrajnuli. Na moj nagovor, Milica ga je pozvala i ubrzo smo se rukovali. Krenuli smo u obilazak kuća, gledanja i diskutovanja umetnosti i života. Prilika da gledam Haralda Zimana kako kreira delo/izložbu preda mnom bila je fascinantna. Tada sam prvi put video radove Filipa Oto Rungea.
Gesamtkunstwerk. Antropozofija. Dušom dodirnuti nevidljive svetove.
Kako je dan odmicao, moje poštovanje prema Haraldu je raslo. Uvideo sam da on, kao umetnik-kustos, gradi koncepte koji od ideja, umetničkih dela i neumetničkih objekata rezultiraju meta delom: izložbom kao drugom vrstom pozorišta.

Haraldu su bile smešne moje jezičke permutacije, rečtvorenja: Kalihornija (od Kalifornija i engleske reči horny – napaljena), Gajstarbajter ( od nemačkih reči Geist – duh i Arbeiter, radnik).
Prijatno umorni, rastali smo se uputivši se prema hotelu.
Uvek sam Haralda ja zvao.
Ako ga ne nađem, ostavljao sam poruke Đini u Roze fabrici[3] koja mu ih je uredno prosleđivala.
Vodili smo duge telefonske razgovore. Misticizam u umetnosti. Individualne mitologije. Umetnik živi svoju opsesiju. Duh je iznad materije. Nijedna reprodukcija ne reprodukuje verno čežnju i duhovnost dela i zato se ono mora videti uživo. Živiš u svojoj glavi: kada stavovi postanu forma. Atelje – galerija –muzej. Umetnik je diskurs. Institucionalizacija avangarde.

Godina 1998 – već par meseci montiram Slaviju. 157 min. Počeo sam posle Vaskrsa 1991. Ovo je 12. verzija. Telefon je zazvonio, odlazim do kuhinje. Harald me je zvao. Iznenađen sam – on me nikada ranije nije zvao. Pri sedanju sam promašio stolicu. Dogovaramo se da dođe u posetu. Gledamo moj video i razgovaramo: Ruska avangarda. Ukrštanja strategija, poetika i disciplina. Umetniku posvećen beskompromisni impresario. Kropotkin, Trocki, Lenjin, Maljevič…

Par dana kasnije prisustvovao sam njegovom predavanju u Muzeju moderne umetnosti (Moderna Museet) u Štokholmu.
Smešno mu što ne pijem alkohol; kapacitet konzumacije pića mu je imresivan. Katolik među luterancima protestantima. Umetnički direktor vizuelnog programa Štokholm kulturna predstonica Evrope 1998.
Šaljem Haraldu vhs kasetu sa verzijom Slavije kojom sam trenutno zadovoljan.
Harald me zove i kaže da pripremim rad za Brisel.
Godine je 2005 – Luša  i Una[4] mi šalju poziv za Haraldovu sahranu.
Pišući, utvrdio sam da me pamćenje ne služi najbolje. Više mi je u osećaju nego u rečima. Pouku sam tako duboko prihvatio da sad mislim da je Haraldovo znanje moje iskustvo.

 

Umetnički aktivizam?

Umetnički aktivizam je razgovarati sa decom u Štokholmu, Njujorku i Dubaiju na srpskom jeziku.
Nositi šajkaču i čaksire. Kinesku odeću tradicjonalnu [sic], preko odela Pjera Kardena.
Biti član antropozofske koperative preko koje kupujemo ekološke i Demeter proizvode.
Vlasnici prašume u Amazonu i borci protiv multinacjonalnih [sic] kompanija.
Družim se sa Klasom Nordenhakom i Robertom Veilom ali nisam deo njihove štale.
Sa Belom ružom pomažemo i krijemo izbeglice.
Organizujem Filmagore, platformu za eksperimentalni film i video projekcije na orginalnim formatima.
Muntikonfesjonalna [sic] porodica.
Tora Marija Terezija Aleksandra Akselsdoter Dardel, sada Hamilton, devojačko Klinkovstrom, rođena 24. maja 1899.
Puno mi je pričala o Parizu prve i druge decenije dvadesetog veka; Suzan Vejl o Blek mauntin koledžu (Black Mountain College) i Njujorku od 1950-ih do ’90-ih; Peđa[5] o Parizu 1930-ih i Madridu i Londonu 1940-ih.

Rođak muža Torine sestre je imao Geringa za ličnog šofera i pilota. Kod njega iznad ognjišta, Gering je prvi put video svastiku — lični amblem grofa.

 

[1] Stih iz istoimene pesme Salvatora Kvazimoda (primedba autora)

[2] Namerni malapropizam za Kaliforniju

[3] La Fabbrica Rosa – Haradlova kancelarija i arhiv

[4] Haraldove supruga i ćerka

[5] Predrag Peđa Milosavljević, srpski slikar i diplomata

Fondacija Saša Marčeta 

Bulevar Maršala Tolbuhina 38 Beograd

Umetnici, saradnici: contact@fondacijasasamarceta.org

Press: press@fondacijasasamarceta.org

Newsletter

Prijavite se na newsletter Fondacije Saša Marčeta kako biste uvek bili pravovremeno obavešteni o aktivnostima, novostima, događajima, konkursima, edukacijama i druženjima.

Izrada web sajta Progressive Media